Градинари Крагујевца

ГРАДИНАРИ КРАГУЈЕВЦА

 

Оно што Крагујевац, чини се, издваја уз оубичајеног осећања завичајности, јесте способност да се и „странци“ учине „суграђанима“. Простор Шумадије, па и Крагујевац, који је неспорно старији од првог писаног трага о себи, бивао је и нестајао, пунио се и празнио под притиском историјских кретања и недаћа, али увек био отворен, спреман да пригрли сваког ко је овде, на наслагама историјске аутохтоности из неолитских времена, долазио да приложи громаду или каменчић свог стваралачког или пријатељског дара и можда пронађе трајни завичај.

 

И управо та центрипетална сила привлачења људи у средиште свог трајања, значења и зрачења, окупљање оних који су били спремни да приложе и поделе своје знање и способност са свима ту затеченима, новодолазећима и пролазећима, створила је од Крагујевца оно што он јесте. У његовом епицентру су људи! При чему су неки, ношени визијом, разумевањем времена и околности, спремношћу да храбро отворе врата долазећег , постављали темељце и међаше, остављали трајне трагове, који су историју овог града учинили „прибележиштем и путоказом“, о чему прерано преминули Иван Ђурић бележи: „Прибележиште је заправо заклон у случају невоље, изабран за привремени боравак који се каткада, уколико се недаће унедоглед продуже, претвара у трајно станиште. Путоказ је, опет, помоћ у кретању напред а не уназад (без обзира на свеколику дијалектику) и требало би да помаже да се не скрене са правога друма“.

 

Смисао ове иницијативе је обнављање сећања на знамените личности и постављање орјентира данашњим и будућим генерацијама о томе како се треба односити према граду коме припадаш и који те је прихватио као свог, ма ко да си и одакле си, како се треба односити према раду, повереним дужностима, очувању завичајних, националних и општељудских вредности…

 

На челу ове колоне су тројица србских владара: кнез Милош Обреновић, који је избором Крагујевца за прву престоницу модерне Србије определио његову будућу судбину; његов син Михаило Обреновић, који је током своје прве владавине престоницу вратио у Крагујевац, а током друге Србију модернизовао и увео у ред савремених и напредних европских држава; напокон, кнез Александар Карађорђевић, који је граду посусталом наком пресељења престонице у Београд, оснивањем Тополивнице, повратио развојну енергију.

 

Овим је књига дужног сећања тек отворена а у њој је читав низ недописаних страница. Са уверењем да ће без сујета и зависти бити дописиване старе и нове биографије, па да ћемо о двестагодишњици Крагујевца – престонице, уместо овог скромног, али нашем кратком памћењу тако потребног „Градинара“, имати препуну и раскошну монографију заслужних за овај град.

 

Миодраг Стојиловић

 

Увод и материјал преузети (не у целости) из књиге „Градинари Крагујевца“ издате поводом стодеведесет година од проглашења Крагујевца за престоницу. Потрудићемо се да сем људи споменутих у овој књизи споменемо још наших битних суграђана.