Крагујевац је као насељено место постојао и пре Немањићке државе. Први пут је споменут у турском дописном дефтеру из 1476. године као „Крагујфоча„, бивши трг са 32 куће. Име је добио по птици Крагуј ( врста јастреба ) која је у средњем веку коришћена за лов, данас заузима почасно место у градском грбу.
Варош Крагујевац била је управно-административни центар с неколико цинцарских ханова, два караван-сераја и чаршијом која се протезала дуж путног правца који је водио од Београда према Јагодини. Све до Кочине крајине 1788. године била је мирна турска варош, већином Срба, са покојим Јеврејином и Цинцарином, уз знатан број Цигана.
Након Другог србског устанка, Крагујевац је постављен за седиште владавине кнеза Милоша Обреновића, иако је те 1818. године имао свега 193 куће. Нова престоница постепено је добијала обрисе европског града. У вароши су изграђене прве јавне зграде и основане институције потребне за функционисање политичког, војног, културног и верског живота Кнежевине Србије. Овакав развој су помогле занатлије које су дошле по позиву из околних места и земаља из средње и западне Европе. Стране занатлије и Срби-пречани првенствено су долазили из Аустрије, Немачке, Чешке и Италије.
У Крагyјевац од краја прве деценије XIX века осим занатлија, који су омогућили изградњу престонице и њено функционисање, дошло је и бројно српско становништво са села у потрази за послом. И они од шегрта и калфи постају мајстори, носиоци привредног живота вароши и први грађански слој у вазалној кнежевини.У периоду од 1818. до 1841, колико је дуго био престоница, Крагујевац је био центар модернизације Србије, центар окретања Србије од Оријента ка Европи. Читав низ институција први пут у историји Србије се оснива баш у Крагујевцу: први устав познат као Сретењски устав, прва Гимназија,прве новине, прва апотека, прво позориште…