ЧЕСТИТКАРИ

Ако имате фамилију “преко“ и ако сте непоправљиви носталгичар,вероватно и дан -данас шаљете и примате честитке. То овде ретко ко ради, a тамо њима није нико имао да преврће мозак као нама овде.
Божићне, Новогодишње, рођенданске или већ било какве, тек, тим шареним папирима/картончићима ,честиткама, изгубио се скоро сваки траг. Виђам их на послу, додуше ретко, али компјутер и мобилни, технологија и модерна времена су их бездушно одували и овакав облик комуникације претворили у пар овешталих фраза готово без икакве “тежине“. Можеш да куцкаш по тастатури и- мејлове и смс-ове колико те воља, летњи дан до подне,није ни много скупо, али некако то све нема душу. Али да руком заробиш на папиру речи које су вољени примаоци чували у витринама и креденцима док не пожуте, то је већ било много романтичније, него дисплеји модерних справа. Бизарно или не, тада су људи имали већу душу него данас, били су солидарнији и васпитанији него ови данашњи, а пре 30-ак година живело се спорије и било је више пара. Комунци су узимали зајмове и крали, али је и обичан народ живео боље. Јесте било вештачки и лажно, али је тако!
Елем, у тој скоријој прошлости, ономад, јел’те, честитке и њихову рођену сестру разгледницу, могли сте да пазарите по трафикама, књижарама и пиљарницама у “широкој лепези избора“. Социјални случајеви и преваранти доносили су их и на врата, “на руке“, са цедуљом на којој је писало “како су глувонеми и потребна им је помоћ“, или уз изговор “само их погледајте, не морате и да купите, одма’ се враћам“, али су посебан флејвр имали улични продавци истих, кратко-честиткари. ( Жене се нису много бактале по том питању). Било их је свуда, тезге су им ницале на сваком кораку. Пошто је онда зима била зима, а не овај данашњи урнебес, сви су били перфектно утопљени-капа, шал, јакна или капут, унт(е)р(у)цигери испод панталона и под обавезно чизме-канађанке или марсовке. (Канађанке ниси могао да поцепаш колико су биле квалитетне,а марсовке су оне чупаве, скијашке, за снег). Кад станеш на ћоше било ког прометног објекта, промаја, највећи српски непријатељ, шнира и вуче к’о бесна, температура закуца у дно термометра, па су сви продавци имали особину да цупкају у месту, неко више, неко мање, као Индијанци приликом својих обреда, мада су онако утронтани више личили на Ескиме. Било је ‘ладно к’о на мотору… Стављали су и стиропор под ноге, али су им много касније (и напредније) украли тај фазон. Сналажљивији су из оближњих кућа и локала спроводили струју, укључивали украсе за јелке, чак и лајт шоу, а богами и разглас где је трештало и грувало до вечерњих сати. Локална или нека друга радио станица, евентуално траке са диско музиком, комплетна гунгула. Не дао Бог да су ти у комшилуку! Када народ захвати новогодишњи делиријум, потрошачко лудило, поготово последњих неколико дана децембра, ко је још гледао на пар десетака динара које би одвојио за најлепше жеље рођацима и пријатељима?! Ма само удри! Давај! Родбина је увек волела да их се неко сети, а идеалније прилике од ове није било. Тетке, бабе, ујаци, стричеви, али и девојке…
Пешачка зона, односно цела Главна улица, плато око РК “Београд“, пијац(а), ондашњи “Инекс“, болница, студентски дом, све “Србијине“ самопослуге и продавнице- одасвуд кидишу да ти увале било шта са тезге. Џаба ти да се правиш да си луд, к’о Мирко и Славко кад навале на Немце, победе те час посла. Честитке, украси за јелке, електричне лампице, прскалице, балони, свирајуће пантљика дуваљке… шизење! Чуј-комунизам, али романтика! Једина зачкољица биле су забрањене петарде и ракете-звиждалице, али и та роба је ваљана испод руке. Ако те пандури провале, узму ти све, али к’о у “Мућкама“, ко да зезне овејане муљаторе и шверцере?! Највећи штос је да су могле од честитки и сличног еспапа стварно да се зараде паре!? Пуно је Крагујевчана јело тај ‘леба и требало би простора да их све набројим, али су неки ипак незаборавни – Дишке, Гифи, Грк, Кими, Чађа… А како је то изгледало у пракси? Па, ево једног словног инсерта из тог доба.
Нераздвојни ортачко/пословни/ваљаторски пар тада су били Браца Кобац и Сава Страва, локални и Прле и Тихи и Дел Бој и Родни међу честиткарима. Стратешко и лукаво добро одабрано место било им је код “Инекса“ лоцираног у “Дому културе“, а они распоређени на оба ћошка до улице, к’о диверзанти на бункерима на уласку и изласку у тунел на некој важној прузи. (Тамо где су сада “Маxi“ и “Sport Vision“-види фото!). Тада није било садашњих супер/хипер маркета. А њих двојица незаобилазни, поготово Браца са својим зајебанцијама и доскочицама, посебно на женски рачун. Баш је и чудно одакле му надимак Кобац! Углавном, ако застанеш и погледаш робу, или те насмеје или попијеш неку фору, али може, онако,чаршијски, примаш. Имао је и стила. Свакако да ти нешто успут и ували. Како петарде нису биле дозвољене као данас, а забрањено воће је најслађе, а на упорно наваљивање клинаца, легенда каже, он их упути на Саву, из пакости и(ли) досаде, кога је страшно нервирао други део његовог надимка, да траже експлозивну робу. Али обавезно да кажу лозинку “Сава Страва“, јер, кao, другачије неће да им прода, због инспекције. Каква је вулканска реакција била на другом ћошку “Дома“, после десет и више изговарања лозинке, можемо само да замишљамо. Углавном, интелигентно и духовито! “Лавли- џабли“!
Све ми је то грунуло у главу пре неко вече када сам водио сина на час енглеског. Какав флеш! Биоскоп “Шумадија“, “Градски дом“, без некадашњег сјаја, све оронуло, пропало и заборављено. Ближи се крај године, уклизавамо лагано у децембар када је и почињало све ово о чему пишем, сећања само куљају одасвуд , па рек’о, да завиримо и у нешто лепо и шармантно. Хвала Богу, Срби су коначно укапирали да би требало да ките Бадњак, а не јелку, да славе Божић и Српску, а не швапску Нову годину. Ионако 31. децембар захвата последњу недељу Божићног поста, па кад из једног лудачког система коначно изађеш и пронађеш себе, тешко исправљаш старе навике. Шта имам да жалим толико за честиткама колико год оне биле симпатичне, таман посла, жалим за прохујалим временима и што су нас наопако васпитавали. Па нека онда буде баш онако из чувеног српског ината-идемо даље! А и где ћемо, бре, одавде, баш сад’, кад је “најлепше“!
Зоран Вуловић Ђузла
Калдрмаш Крагујевац
Latest posts by Калдрмаш Крагујевац (see all)
- Јелена Томашевић Босиљчић (Неготин 1.новембра 1983) - 10. фебруар 2015.
- Бора Дугић (Ђурђево, 10.јун 1949) - 10. фебруар 2015.
- Добрица Ерић (Доња Црнућа, 1936) - 10. фебруар 2015.
Коментари
коментара
Sava Shinter molim isppravku