Ту ноћ сву није се могло оком тренути. Ја хучем на једну страну, а моја млада невеста на другу. Шетамо се по соби као да би нам све погорено и попаљено било. И ја бљуј на једну страну, а она (на) другу од тешке муке. Но, при свем тому, кад бљување мало престане, она опет мене мало ублажава:
– Ђаво га однео! Човече, што смо луди! Што себе губимо? Неће тако бити као што мислимо. Може бог боље дати.
Изрекне ово, па опет повраћа и бљује. Час она мене за чело држи, час ја њу. Попрође нас мало. Загрлим ју:
– О, слатко чедо моје, љубазна Минерво, како је мене тебе жао! Да тако нафришко коса поред мене и твоју срећу покоси! Проклет да је и овог и оног света који је за мене први изустио пред овако незгодним човеком! Та ти, докле одеш тамо, онда ћеш видити како суду и расуждавају Србијанци! А сад си скоро из Немачке дошла, ништа не знаш и ништа видла ниси. Ово су неучени, ово су неваспитани и хајдучки синови. И сами хајдуци били. Па какво и најмање добро имамо од њих очекивати или што слушати? Ту друга разговора нема, љубазна моја, него све о убијању и о пљачкању и о хајдучини. Пак да бог да, да му бог отвори ум да нас не одведе. Ако ли нас одведе, онда ћеш видити оћеду ме моје речи осведочити.
И тако у разговору осванемо. Рекнем Христини да приготови кафу. И она таки то сврши. И ту се напијем најпре ракије и после попијемо обоје кафу. Уђем у дућан и чиним се да не знам за то ништа. После осам сати дође момак из конака.
– Ајде, вели, зове те кир Ђорђе.
Одем горе у собу. Назовем му добро јутро.
– Бог ти добро дао, одговори. Но, вели, шта си се промислио?
– Целу ноћ заспао нисам од тешке муке. И никако совјест моја не допушта ме да идем. Тако те покорно
А КРАГУЈЕВАЦ – СЕЛО!
И ТАКО идући путем с кнезом Јовом познат будући јошт од Карађорђева времена, узмемо се у разговор. И тако полако дођемо у Крагујевац у тро сата после подне. Они оду у свој конак а мене суручија одведе управ у момачки конак. Које ја сад први (пут) видо Крагујевац фаљени, као и остало село!
молим, ако је икако могуће, учини да тамо ја не идем. Кажи, или да не видим добро и да сам стар, или да сам пијанац, па ми руке дркћу, или што знаш, само ме курталиши тога. А ја немам ти на том чим другим благодарити, нити обвезан остати, но док сам год ја и ти жив, од мене ти бријање фрај.
Кад се Ћелеш на то помами као бесан, пак развали његове ружне есопов(ске)е чељусти:
– Бре, псето неверно!
– Морас да идес, ако сакаш, ако не сакаш!
Повикнем:
– Ја не морам да идем, нити ћу да идем!
На које он повика:
– Вези пса бре! Вези пса да га науцим како неке да иде!
Ту момци одма скочише, стегоше руке наопако као некаквом најгорем разбојническом харамбаши.
Виче, цичи Ћелеш, разлеће се конак:
– Сто ти мислис, бре, да ти ј…. оца на матери, некес да идес? Да те видим окес сад да идес. Ја сам слуга, бре. Окем да те послем, па макар ти главу оцекали! Сто марим ја! Хем оћем да писем једно црино писмо на Господар како идес да те беси за круска!
Сад ја, док сам оволико свезан стајао, нисам се нимало уплашио. Ко кад рече „окем да писем црино писмо“, ту се одма врло уплашим у себе расуждавајући да ме пошаље и свезана, само да не пише „црино писмо“, све би којекако лакше било. Написаће лажљиво, што ни помислио ни снио нисам, а онај лудов више верује њему, но целој Србији. И таки ће ме дати обесити. Зашто да без моје кривице живот свој изгубим.
Насмешим се на Ћелеша и рекнем му:
– Ајде, одреши ме, море, само немој „црино писмо“ да пишеш, зашто њега се бојим, па ћу ићи!
– Ха! Тако окем како „злу годину да имаш“. Одресите то псе!
Одвезаше ми руке.
– Е, реко’, за данас да останем и да се спремим, па ћу сутра ићи!
– Е, ајде иди и спреми се, пак сутра рано да дојдес!
Дођем у дућан. Калве ми бриједу сваки свог муштерију. Прођем кроз дућан, уђем у собу и преповедим сав догађај мојој Христини. Но она види мене овако љутита и незгодна, само с рамени смагну и ништа ми не одговори.
Муштерије из дућана оду. И ја и калфама мој случај сад преповедим. Чуду се калфе. Псују Ћелаша. Но ја викнем:
– Ћутите, ништа не говорите!
Тај дан спремим себе. И сутрадан одма Ћелеш коња и суручију, пак на пут!
Ударимо на Асан-Пашину Паланку. И ту ћемо коње променути. Сутрадан пођемо ја и суручија и стигнемо кнеза Јову Протића и његова сина Ђоку, који је био у Народњем суду први писар то време. Ту је и мати му била. Поздравим се с њима и желим срећан пут. Питам:
– Ако бог да, кнеже Јово?
– У Крагујевац, вели.
– Е то ми је драго, реко’. Ово је баш лепо дружество. Баш ако и мезулски идем, с вама ћу полако ићи.
– Па лепо, мајстор-Нићифоре, и нама је мило да смо у дружеству.
Милош се баш онај сат горе на диванани бријао. Видим га добро. И Јован берберин, мој добри и стари пријатељ, брије га.
Свлачим се у соби и облачим чисте аљине на себе да чист, као пред једног Господара, изиђем.
Кад, ето ти једног момка:
– Ајде, зове те Господар!
Рекож му:
– Сад ћу, брате, док се пресвучем. А и врло сам уморан.
Оде овај. Ето ти за њим другога:
– Ајде, шта радиш? Господар те зове да баш сад иде.
– О момче, почекај мало, рекож, није крава на ногу стала. Имамо време.
Оде и овај.
Ето ти трећега, старца Димитрија Резонлије, његова шпиона.
Рекож му:
– За Бога, какав си човек! По толико људи Господар те зове, па нећеш да дођеш!
– Е, брате, Господар нема друга посла, а слугу има доста, да како ће им заповедати да се и он у послу нађе, а и момци да трче и слушају. Да, тако треба.
– Хм, вели, ти се не остављаш твога ђаволства. Све онај, те онај, текем нађеш тенчери капак!
– А што, Димитрије, зар сам ружно рекао?
– Та ниси ружно ништа рекао. Него ајде да идемо зашто Господар се веће расрдио на тебе.
– Е, реко’, како та срећа да се оће расрдити! Ја би каил био и на педесет батина, па да рекне! Сиктер! Ј… ти оца. Као што има обичај псовати.
(Наставиће се)
Коментари
коментара
