У кнежевини Србији 14. јануара 1840. године за школску славу је проглашен Савиндан, празник у спомен на великог српског просветитеља и заштитника школства Светог Саву, оца српске државотворности, првог српског архиепископа, утемељивача српске дипломатије, књижевности, законодавства, здравства.
Свети Сава (по рођењу Растко Немањић) рођен је око 1174. у дежевачком крају на планини Голији, а преминуо је 14. јануара (по јулијанском календару) 1236. у Трнову у Бугарској, при повратку са ходочашћа у Јерусалиму.
Прославе
Српска православна црква 27. јануара слави дан свог утемељивача, државе и школства – Светог Саве. Савиндан се обележава у свим школама у Србији и Српској као радни, али ненаставни дан – школска слава.
Ђаци и просветни радници прослављају Савиндан свечано, уз приредбе, академије и сечење славског колача.
Прва прослава Светог Саве као школског патрона одржана је 1812. у Земуну, одакле се брзо проширила у све делове српства, а химна Светом Сави је први пут изведена 1839. у Сегедину.
Свети Сава је установљен као школска слава на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу 2. јануара 1840. године, одлуком Совјета Књажевства Србског и те године прослављан у Крагујевцу и Београду.
Значај Светог Саве
Свети Сава био је први српски архиепископ, светитељ и просветитељ. Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање и први српски архиепископ.
Изборио се за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године и поставио темеље данашње Српске православне цркве.
Растко Немањић је у младости од оца добио Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона. Заједно са оцем Стефаном, Замонашен као Симеон, Свети Сава је основао Хиландар и изградио још 14 манастира, и тако остао забележен као ктитор прве српске духовне заједнице на Светој гори.
Сава се вратио у Србију, како би зауставио грађански рат.
У Студеници је 1209. године основао болницу, прву на подручју српске државе.
Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Сава је 1219. изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Иста је архиепископ све до 1233. године, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак краљ Владислав.
Српска црква
Српска црква у то време није била самостална, већ подређена Охридској архиепископији и имала је само три епископије (Рас, Липљан и Призрен) у којима су владике били Грци. Сава одлази у Никеју код васељенског патријарха Манојла Сарантена и византијског цара Теодора Ласкариса, тражећи аутокефалност српске цркве. Шестог децембра 1219. године рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први српски архиепископ.
Његовим устоличењем за архиепископа утемељена је и самостална Српска православна црква.
Савина дела „Номоканон“ и „Синодик православља“ постали су правни и духовни стубови српске државности. Законоправило Светог Саве било је први српски устав. Законоправило је уређивало велику област друштвених односа, црквених и грађанских. Пресађивањем римско-византијског права Србија је постала саставни део европске и хришћанске цивилизације.
По повртаку у Рашку Сава оснива осам нових епископија (зетску, хвостански, Хумску, Топлички, будимљанско, Дабарско, Моравички), међу којима и жички, која постаје седиште нове српске архиепископије. Новоизграђени манастири су богато даровани имањима, њивама, шумама, виноградима, пашњацима и воћњацима.
Сабор у Жичи
Године 1221. године је одржан општи државно-црквени сабор, први после добијања аутокефалности, у манастиру Жичи, подигнутом као седиште нове архиепископије. На сабору је Сава папином круном (венцем) крунисао свог брата Стефана Немањића за краља, који постаје Стефан Првовјенчани, а Србија постаје краљевина.
Сава је пред овим сабором одржао Жичке бесједу о правој вери, у којој поучава краља, властелу и новоизабране епископе основним догмама православне вере, тврдећи да су без ње добра дела узалудна.
– Јер нити користи исправност живота без праве и просветитељске вере у Бога, нити нас право исповедање без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човек Божји – говорио је он.
Књижевни рад
Савин књижевни рад је веома обиман и намењен организацији манастира. Најпре је написао 3 типика (правилника): „Карејске типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“. На почетку „Студеничког типика“ описао је живот свог оца Стефана Немање. „Житије Св. Симеона“, које се касније издвојило из „Студеничког типика“ и осамосталило, најважније је Савино дело. Под утицајем ове биографије развио се потпуно самосталан књижевни род житија (биографија) српски владалаца и светаца.
Спаљивање Савиних моштију
Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски командант Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару, које су до тада биле чуване у манастиру Милешева. Сматра се да су Турци Савине мошти спалили у уверењу да ће тако уништити веру и сваки утицај Светог Саве на Србе. На месту за које се верује да се то одиграло подигнут је Храм Светог Саве.
Коментари
коментара
