„БУДУЋИ да сам за младо моје доба деветнаесте године возраста био, и тако ми падне на ум, чујући Карађорђа да војује и с Турцима се бије, да и ја пређем штогод роду и отечеству старом од помоћи бити; и тако баш и сама може бити судбина хотјела је са мном тако учинити. 1807. пређем у Вишњицу увече и сутрадан из Вишњице дођем у Београд“. Тако започиње своје мемоаре „Жизниописанија моја“ Нићифор Нинковић (1788 – после 1850), берберин и лекар кнеза Милоша. Његов рукопис, драгоцен документ о Првом и Другом српском устанку и највиђенијим људима тог доба, нађен у оставштини Симе Милутиновића Сарајлије, деценијама је сматран неважним. Објављен је тек 1972. а сада је поново пред читаоцима у издању „Службеног гласника“.
Рођен у Срему, у Добрињцима, млађани Нићифор, будући писмен, службовање је започео као писар најпре код поцерског кнеза Илије Марковића, затим код старовалашког кнеза Јована Рашковића којом приликом је учествовао у бици за Нову Варош, а затим је 1809. био у служби кнеза Максима Рашковића, где су и почеле његове прве невоље. Кнез од кога је морао да побегне, јер га није плаћао, оптужио га је за пљачку. Од извесног погубљења спасао га је већ остарели Доситеј Обрадовић, који се овако обратио члановима Совјета:
„Није, господо, овај момак ни да се окује ни да се обеси. Он је, сирома морао бегати за живот свој отети. А да је он тога Максима поарао, то он не би смео вама доћи; а и на лицу му се види да он није такав човек. Па зашто да му живот одузимате? Тако се не држи земља ни царство! Ако ви станете све писаре убијати, то ћете без њи остати… А никаква земља с рабошом нити се држала нити се држати могла!“
Немирног, пустоловног духа Нићифор се касније придружио устаницима и у Кондиној чети учествовао у одбрани Делиграда, затим се вратио писарском послу да би после сукоба са – Кара-Марком и Јаковом Ненадовићем 1811. напустио Србију. Следећих осам година провео је у Крајови, Букурешту и Цариграду где је изучио берберски занат и савладао турски, грчки и влашки језик. Још једном је боравио у Букурешту 1816, у коме је лечећи се од неке венеричне болести изучио и неку своју „докторију“.
По повратку у Србију 1819, отворио је прву берберску радњу у Београду, а касније се оженио Христином са којом је имао три ћерке. Најдраматичнији и најпресуднији период у његовом животу настао је када је 1822. отишао у Крагујевац где је пуне четири године био лични берберин и лекар кнеза Милоша. Већ од почетка њихов однос је био противречан, у сталном сукобу. Осиони и бахати кнез користио је сваку прилику да се наруга младом човеку и понизи га пред сведоцима, а овај се жив јео што се с њим, лекаром, писаром и знанцем неколико језика, спрда неписмени, необразовани Господар. Иако је стално био у запту, Нићифор му, међутим, није остајао дужан. Већ приликом првог сусрета дошло је до жестоке варнице. Пошто га је претходно већ неко обријао, очито веома лоше, кнез му је пребацио:
– А, оца му ј… цигло један сат да си пре дошао, не би се оном псу пустио да ме брија!
„Внутрено“ наљућен, Нићифор му је одговорио:
– Господару, ако хоћеш да те пси брију, а ти псе тражи, па нека те они брију. А ако ли хоћеш људе тражити да те брију, а ти људе тражи. Од овога двога избери које оћеш.
У наставку разговора већ разљућен кнез га запита: „Па како ти смеш мене тако говорити?“
„Зато“, одговори му Нићифор, „што си човек као и ја. Живим као и ти, умрећеш као и ја“.
Препирка се наставила, и беспоговорно желећи да његова буде последња, кнез рече:
– Ама море, ја сам Господар, па оћу да ме служиш; ако оћеш, оћеш; ако нећеш, опет хоћеш!
Видећи да нема шале Нићифор га је замолио да га одмах отпусти да би неколико година поживео у миру. Осиони Милош му је узвратио:
– Ето ти мој к…! Баш, море, поживити нећеш! А служити ме мораш. Оћеш, нећеш.
А затим у још већем бесу беспоговорно му је дао до знања: „Ја човека и без свеће на онај свет пошљем“.
Кнежева обест постала је временом све већа, па је једном приликом, практично без правог разлога наредио да се несрећном берберину удари 30 штапова. О томе је Нићифор забележио: „Милоша видим више моје главе на подруму, у башти седећа и чибук пуши. Легнем доле на траву. И стаде брка дељати и ја стадо’ викати:
– Забога и помагај, тако ти живи синови, немој више! Опрости.“
Као и у неким другим (не)приликама Нићифор је и у овој знао да покаже осећај за самоиронију. Када га је после добијених батина жена код куће упитала како је било, одговорио је: „Добро! Језа лајала, гуза патила“!
Знајући како у сваком тренутку може да изведе из такта свог посилног, Милош му је једном приликом замерио што му жена не иде у цркву. Нићифор се изговорио да је то због тога што „жаљина нема“, на шта се Господар овако обратио извесном Хаджи-аги: „Оћу да начинимо мобу на његову жену. Један дан оћу да пошљем 40 делија моји’, све жешћи од жешћега, код његове куће на жену му. Један нек излази, други нек улази. Док се сви изреде. Да му кажемо како се жена були и у цркву не иде“.
И сам пргав на језику, несрећни Нићифор вребао је прилику да кнезу скреше у брк шта мисли о његовом начину владавине:
– Оставите се тога вашег насиља. Оставите се тако прека суда. Бог и душа, неће добро за вас бити. Та што год народ не милује, ни бог не милује. Ја не знам докле ће трајати тако ваше силно судство. Бог вам је неку силу дао, а сам вам ђаво одузети не може… Али ако тако, као што сада радиш, дуго време устраје, то ће се дигнути кука и мотика на тебе, па ће бити горша последњаја первих… Човече, куд си се ти део? Дођи к себе и умекшај судство, с божје те стране молим.
Из Милошеве службе Нићифор је отпуштен после силних понижења готово потпуно сломљен, настављајући са новим потуцањима од Београда, преко Смедерева, до Турске и Влашке. У Смирни је почео да пише мемоаре у којима ће забележити и ове опомињуће речи извесног ћир Анте, „газде од кафане“.
– Ево, браћо моја, испуни се пророчество и речи господина Доситеја Обрадовића, који нам је у баснословијама својим и наравоученија оставио говорећи: „Ако Сербији не узбуду пружити мудрости и науке, то ће они сами себе бити Турци и мучитељи.“ И да ћемо викати: „Ми смо говорили да су нас Турци мучили и тиранили, а данас браћа наша нас горе муче и тиране.“ И све ми дочекасмо. И нама све оно на главу дође.
И, што би се рекло у време Нићифорово, како онда, тако и данас!
Извор: Новости
Коментари
коментара
