„минуло је од тих невеселих дана већ скоро пола вијека, дједа одавно нема на овоме свијету, а ја још ни данас посигурно не знам какве је боје сљез …“
… тако је говорио велики Бранко Ћопић. Како је говорио, тако је и писао. Како је писао, тако је и дисао. Вечити дечак подгрмечких врлети и скривених забити где је вук домаћа животиња и „ђе се мјесец грабљама ‘вата“.
На стоту годишњицу од рођења великог писца, Књажевско-српски театар припремио је култну представу БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ, кроз коју смо сви као основци прошли.
Башти је мирис удахнуо МАРКО МИСИРАЧА, момак који потписује режију и драматизацију овог чеда наше књижевности. Марко је већ радио Луиђија Пирандела и његов комад „Човек, звер и врлина“, као и „Јелисаветини љубавни јади због молера“.
Ако је јавност тада поделио са „Јелисаветом“, на оне који одобравају или не уплив ријалити програма у позориште, сада је недвосмислено ујединио публику у мишљењу да леп, лирски приступ једној чистој и невиној причи никада неће бити потрошен и неинтересантан публици.
Марко овом режијом издиже себе за још који степеник на пиједесталу знања струке, јер се не устручава да испробава жанрове.
Одлука да се изведе „башта“ у самом старту свидела се само режисеру Марку, не претерано и глумцима. Како се ближила премијера, глимцима се све више свидела прича, а режисеру … па, онако!
Из тако „здраве“ атмосфере обично и велика делу настану. Визију Марка Мисираче сада могу видети сви.
Премијера, као и прво извођење напунили су салу, а следеће представе ће тек, јер се „чуло“.
А „чуло“ се и због сјајних глумаца, тачније, њихове бриљантне изведбе на ону чувену „кад те оће“!
Причу казује МИЛОШ КРСТОВИЋ у улози самог писца, кроз, филмаџијски речено, флешбекове, а на даскама, сјајни Милош то ради софистицирано и дискретно, све време је ту, али се види само када он хоће. Нарација, фантастична, говор који открива да се кроз екавицу провлачи подгрмечки нагласак, као рецидив давних дечачких босоногих дана у свом селу Хашани, за којима ће Ћопић читавог века патити, за својим шумама и брежуљцима које је заменио бетоном велеграда, на коме ће трагично и завршити, испоставиће се касније.
НИКОЛА ПЕЈКОВИЋ, натуршчик – вундеркинд, дечак чији је таленат откривен још у представи „Човек, звер и врлина“, када је тумачио Нона, сина официра и развалио!
Као мали Бранко Ћопић одушевио је и до суза насмејао публику, за шта је награђен повећим овацијама. Треба упамтити овог дечака, видеће се он још – Никола.
МИОДРАГ ПЕЈКОВИЋ, у улози ђеда Рада, отприлике је одиграо своју најбољу улогу у досадашњој каријери, бриљантно и маестрално, расплакавши публику и једним монологом који је његова специјалност, о било ком комаду да се ради.
ЗДРАВКО МАЛЕТИЋ као рабаџија Петрак, као да је под Грмечом рођен, хајлендер у правом смислу, развалио улогу.
МИЛИЋ ЈОВАНОВИЋ, као рођак Сима, лопов и пијанац, лепо се „уклопио“.
САЊА МАТЕЈИЋ, као учитељица с’ почетка прошлог века, таман толико и ушла у лик, сјајно избегла замку да буде предоминантна, одиграла одлично.
НЕНАД ВУЛЕВИЋ, стриц Ниџо, горштак вреле крви и снага куће Ћопића. Његов лик је симбол једног времена.
АНА ТОДОРОВИЋ ДИАЛЛО, мајка, удовица, снаја … мало ли је?
АЛЕКСАНДАР МИЛОЈЕВИЋ ЛИЈА, жандар, личанин залутао у другом крају, са послом да апси бивше ратне другове … Лија, као и увек, одличан.
НИКОЛА СТЕВОВИЋ, жандар, иначе испицијент КСТ.
Глумци у овој представи имају и удвојене улоге, али то не трпи ова страница, не ваља да се пише, већ мора да се одгледа, што препоручујем од срца!
После представе, на коктелу, запитао сам се да ли су моји пријатељи заиста ђед Раде, Петрак, жандар Мунижаба, учитељица, који само глуме Пејка, Здравка, Лију, Сању … Јесте, било је толико убедљиво!
Сцена одлична и шта за крај – па музика!
ДРАГОСЛАВ ТАНАСКОВИЋ ТРНДА, довољно је!
Дакле, БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ , препоручујем, за лепо вече без лоших мисли!
ПОЗЗЗЗЗЗ !
Ненад Максимовић
Коментари
коментара
