Из пера једног Калдрмаша – СМАК на Ушћу… „спремићу дукат жут и његов мио сјај, дајем за овај дан“…

„…на стодвадесетпетом километру имаћете одвајање десно, за нови Београд, па полулево до зграде ЦК, затим десно, ка Ушћу…“
Тако би рекао онај Алвировић из телевизора, али, кад би га неко и питао!
Ми, шумадинци нисмо, ем знамо којим друмовима нам одлазе новци, ем осећамо шумадијски блуз ма где он био. И одлазимо тамо, на први дан лета, са шкрипом врелих гума паклених машина и мирисом октана у ваздуху.
Аутомобили, аутобуси, испред њих мотори… на челу бела лимузина, окружена крагујевачким бајкерима… У лимузини С М А К !
Е, сад, неко би питао колико је људи било, јел било 20000? Неби’ ти рек’о, па таман да плачеш! Било је таман колико треба. И све фини свет. Онај што се не броји као грла на фолк манифестацијама. Али, могу ти рећи нешто о саставу људи, видим да си поуздан, да нећеш да разгласиш около: било нас је од 13 до 73 године! Само ћути, да нас не открију, псттт…

СМАК, свакако најквалитетнији рок бенд икада код нас, привукао је публику и из региона. После Арене од пре пар година, када су одржали коцерт за памћење, кад природни след догађаја јавило се Ушће, спремно да издржи удар великог интензитета. Једино је време било варљиво, облачно… и шта сад!?
Радомир Михајловић Точак је нашао решење: окренуо је чаробни број телефона: „… хало, јел то Зденко Мартић? Па где си ти, знаш да свирамо данас, волео бих да дођеш…“
Зденко је стигао стопом, на капији рекао „звао ме Точак“ и нервозно сачекао да по њега лично дође Точак!
У бекстејџу стоје момци из Епилога, гледају како Точак доводи Зденка, а небо изнад његове главе у трену избацује дугине боје! И сунце!
То није бајка, тако је јуче било, Зденко ту ауру носи са собом. Точак каже да је он посебан, да га никада није издао. А да некога прода… па знамо сви Зденков став о новцу. Зденко Мартић је ту, значи, све је спремно.

Око пола осам креће први бенд –  „Хипногога слике“, свирају пола сата, барем ми се тако учинило. Затим други бенд – „Раре“, и они исто свирају… пола сата, барем ми се тако учинило, да свирају.
Пред СМАК, последњи излази „Епилог“, и журка креће, сви су на ногама, јер знају песме, креће „Маска“ , точи се пиво и први певачи из публике се већ чују. Нисам сигуран да ли су они толико грлати или тонац превише смањује Урошеву гитару, која прети да направи финале пре финала! Ипак се чека СМАК!

Око деветке креће спектакл, перфектним Точковим солом. Остао сам без речи, само слушам… сваки тон има ‘ширину’, јбт, па он контролише и микрофонију и ехо… Да га је чуо Хендрикс, прешао би да игра баскет, или би реповао… тако нешто, традиционално. Клептон и остали су га чули. Или су чули за њега. Али су паметни, не таласају.
Добрих два ипо сата слушали смо поезију од музике, чаробне звуке уз које инструмент другачије доживиш, јер га нико не користи на тако софистициран начин као Радомир Михајловић Точак гитару, Слободан Стојановић Кепа бубањ,  Дејан Стојановић бубањ, Зоран Милановић бас, Микица Милосављевић гитару и Дејан Здравевски хемонд. Свој деби у СМАКу имао је и Милановић јуниор – Филип, на басу, Борис Аранђеловић, сјајан, као и увек, без муке пева све, иако је од почетка каријере прошло безмало четрдесет година. Искуство и таленат, као и дух чаршије који Борис носи у себи, чини га харизматичним фронтменом  и певачем за уџбенике – стара школа, не зева устима и не баца се по стејџу као ови данас, што изађу са врелим жарачем гурнутим тамо где им сунце не сија, па им је бина мала.
А бина на којој свира СМАК је 24×15 метара, тако да може да прими још некога ко има шта да покаже. Изашао је и Најда, певач из задње фазе групе, отпевао са Борисом „Људи није фер“, неколико песама, „Иди“, „Мирис ње“ и још пар других, као и фантастични Дадо Топић, који је са Борисом Отпевао, и великим словима ОТПЕВАО  на Балкану“, као и „Зашто не волим снег“, разнеживши све крагујевчане због текста који је написао Радован Шаренац – Шаре, наш покојни пријатељ.
Верујем да нас је Шаре синоћ гледао зашанчен у некој небеској крчми и критиковао што смо пре краја испили сво пиво, нестало је.

Кад одбијеш песме гостију, Борису је остало „само“: „Шумадијски блуз“, „Кад спаваш сам“, „Горе-доле“, „Мрачни мол“, „Ел думо“, „Блуз“, „Невидљиве теразије“, „Плава песма“, „Сателит“, „Црна дама“, „Тенџи-танџи“, „Професор“, „Даиреееееее“…
Посебан шмек спектаклу дали су бек вокали, какве немају ни светске звезде: АНА, под чијом терцом би заћутале готово све наше „звезде“, а Харис и Цеца би подигли столице, само кад би их неко и питао.
Затим, девојка коју сви неизмерно воле због енергије коју даје и надимка који је мушки, ПЕРА, девојка са сјајним гласом.
Најзад, ТРНДА, за нас, а за ваневропско говорно подручје „DRAGO“,  мултиинструменталиста и певач са неизмерном харизмом, лудачком енергијом и снагом фронтмена, за коју се надам да није сву потрошио синоћ, обзиром да га чека наступ на Арсенал фесту, са својим бендом – Дебела Ненси.
Пред поноћ, СМАК је одсвирао и завршио, уз снажно негодовање публике, на кратак Бис изашао је само Точак и одсвирао песму за крај. Превише би било да од времешних рок диносауруса захтевамо још једно пењање на високи стејџ, боље је да им пожелимо добро здравље и да нам у будућности поново подаре концерт. Јер то нико не уме као они.

СМАК, поносни смо на вас, на све што сте урадили и обележили нас крагујевчане, на музичкој мапи, као музичке вуковце. Што нисте трговали именом чаршије и свешћу да је рок вечна, урбана, а не пастирска музика. Бог нек вас чува! Јер, све је било и биће, само је СМАК непоновљив.
Дивна ноћ за повратак у срце Шумадије, колоне аутомобила, бајкери и лепи сусрети ноћу, нас шумадинаца, на пумпама око Младеновца, рана јутарња експрес кафа и по која реч коју никада не стигнемо да разменимо ту, у граду.
Зденко се вратио са Епилогом, можда им буде талија, као и СМАКУ…

„…негде издалека чују се даире, месечевом реком долазе цигани…
….извире у оку сјај, да ли је јава ил сан, даире дајте ми ви …………….

Ненад Максимовић