Из пера једног Калдрмаша – ЗВЕЗДА ИЗНАД КРАГУЈЕВЦА

Неподношљива лакоћа заборава свега вредног што нам време однесе у неповрат, прерасла је већ у велики талас крај мрачног мола. Однео је и све боје Лепеницом источене и све радости кад моја Шумадија пева о срећи.

Остале су само туге и ми коначно довољно јаки да их претворимо у дажд суза који ће једном за свагда однети све лоше, кружећи око Крагујевца. Дошао је дан када је цео град плакао, не скривајући сузе, када смо сви најзад рекли „сузе су О.К.“ хајде да избацимо то из себе, биће нам лакше. Имали смо разлог, проклето велики и јак…

Отишао је у легенду БОРИС АРАНЂЕЛОВИЋ, диван човек, велики уметник… Највећи! Крагујевчанин. Друг и господин. Душа овог града. Са својим даирама, месечевом реком, да пева анђелима своје најлепше стихове. Да спава и сања жуту дуњу, земљу своју, зелен гај. Тај човек вечито млад, сигуран сам, сада је ЗВЕЗДА ИЗНАД КРАГУЈЕВЦА, најсјајнија, она што ће сијати и када друге оду. Не иде тај никад заувек. Борис је имао сва права да буде недодирљив, због свега чиме нас је задужио; песмама нашег одрастања, начином на који нас је тако високо позиционирао на музичкој мапи света, стилом у понашању…

Није тиме трговао, никада. Увек је говорио да зна кога воли, коме припада.  А пут којим је ишао једноставан је: Од Белошевца до дома омладине, преко Аустралије, Америке и Европе. За час! Евентуално би предахнуо у „Балкану“. Кажу да је једном слетео и у Јапан, да с’ гејшом чини лом! И увек би се враћао да пита ‘о, како сте људи моји?
Борис је знао да живот није фер. Често покраден, преварен, од горих игнорисан… Није се светио. Јер свако носи жиг, вечно тече горак мед. И да живот није лаж, носи неку чудну драж, вино, љубав, со и грех, живот то је плач и смех. Мислим да је све рекао.

Како је говорио и певао, тако је и живео, тако се понашао… Сваког дана се сретао са људима, дружио и успео оно што други велики људи нису; да буде вољен у својој средини, за живота. Да му се људи радују кад се појави. Да остане исти, да се са свима поздрави, исприча, да обрне туру. Борису сада не треба ништа. Али нама треба, макар да Дом омладине назовемо његовим именом. Или тако некако. Најмање.

И ову причу исписао је сам. Зато тугу мењамо за понос, јер смо делили исто парче неба. Јер је био и остао један од нас. Матори, нека ти буде подарен вечити мир, хвала ти што си постојао, што си нас волео…

Нека твоја звезда изнад Крагујевца сија заувек, а твоја Шумадија пева, о срећи, онако како си хтео.
… и види, молим те, посебно засијај преко Груже, кад је покрију густе магле, слабо се види…  А данас дозволи да ми отпевамо теби:

„…ако умрем сада купите даире,
свирајте ми тихо, ал’ ме не памтите,
ако умрем сада….

Извире у оку сјај, да ли је јава ил’ сан,
даире дајте ми ви, навире песма у мени.“

Ненад Максимовић

Коментари

коментара