Радећи ја у дућану благополучно, долазу бербери који су Милоша бријали и из службе изишли. Сваки еснаф еснафа пита како је где прошао. Који год дође, сваки ми зло и наопако казује за њега. Ком’ разбио главу, комж пребио ногу, ком’ руку, ком’ одбио ребро, ком’ ударио сто батина, ком’ ударио дванаест сикира и крвљу бљувао.
– О боже мој! – чудим се ја какав је то човек. Па кажем понеком берберину:
– А зашто тако зло бије, брате? Ако му ниси по вољи, нека те отпусти.
– Неће, вели, брате, да те отпусти, него тако мучи, мучи, па кад те испребија да не ваљаш ни богу ни људима, а он онда отера!
– Чудна тирана, боже мој! – одговорим Ђорђу берберу.
И тако питајући то једног, до другог, сваки горе од горег ми казује. Рекнем у себе:
– Сохрани ме, боже создатељу, овог човека службе.
Долазу момци Милошеви код мене у дућан бријати се после моје жалостне женидбе и преговарају ми да Господар тражи добра бербера.
– Али, вели ми један, чини ми се, мајсторе, да је сад веће ред и на тебе дошао, зашто Јована бербера млого је био, па га неће више.
– Боже сохрани да ја тамо идем и да и мене испребија или обеси!
– Ха, вели, кад он оће, то се ти не питаш. Веће ако оћеш, оћеш; ако нећеш, а ти опет оћеш, тако је код њега. А особито, вели, чуо је да си се скоро оженио и да ти је млада врло лепа, па ће те по свој прилици узети. Зашто је разговор млого о тебе у Крагујевцу.
Ту ми овај момак један велики стра зада срцу моме. У великом сам размишљанију, бојећи се да ме она несрећа не стигне.
У недељу после иђиндије, 12. јулија 1822, узмем моју невесту и пођемо у шетњу у Сава-малу. И после тога да идемо у Манојлову башту. Шетајући се кроз Сава-малу, вратимо се за у башту поћи. Но, ту ме наједанпут тако страшно глава заболе да с места ни помаћи се!
– Бре, шта ће ово рећи? Ајде, чедо, натраг. Није фајде, даље се не може.
Једва дођем до куће. Свучем се и легнем у постељу, и у сам мрак уфати ме сан. Супруга моја поред мене на столици седећи. Свећа горе. Чујем кроз сан:
– Овде је! И немојте га дирати, сад је малко заспао. Болестан је.
– Није фајде, вели, буди га! Кир Ђорђе га зове. Тргнем се иза сна, повикнем:
– Тко је то?
Одговори:
– Ја сам, мајстор Нићиворе.
– О, Трифуне, ти си! Шта оћеш?
– Ајде, зове вас кир Ђорђе.
– А шта оће сад у ово доба ноћи са мном?
– Не знам, вели, тек вас зове.
Рекнем њему:
– Иди, брате Трифуне, поздрави се Ћелешу да ћу ујутру доћи. Сад сам болестан. Врло ми је у глави тешко.
– Али не бива, брате, вели, ја вас молим да пођете са мном да не долази други момак. Зашто знате какви су сирови. Па ако пошаље друга момка, оће вас све бијући до конака дотерати. Но боље, ајдете са мном лепим начином да видите што вас зове.
Само у гаћа и кошуљи, огрнем ћурак и идем с подрумджијом у конак.
Ја код цркве и Ћелеш Ђорђе из конака изиђе. Иде у хећим-Томину кафану.
Назовем му:
– Добро вече, Ћело!
– Хм, какав Ћела! Тако да с мене говориш, ј…. ти оца на матери!
– Е, па како оћеш да те зовем? Сви те зову: Ћело. Па и ја могу те тако исто звати. Ако нећеш то име, а ти начини нека ти нарасту бркови и на глави коса, па ћемо те сви звати, лепи кир Ђорђе.
А истина, овај је човек тако ружан био како исти Езоп! Накратко, запитам га:
– Што си ме звао?
Он одговори:
– Добро, да идеш у Крагујевац. Зове те Господар.
Упрепастим се ја ту и реко’ му:
– Што ћу ја у Крагујевац и што ме зове Господар? Фала богу, дужан нисам никому, а зло ништа говорио нисам, пак зашто он да зове мене? Ја за бријање ни мислио нисам!
На које одговори Ћелеш:
– Не зато, будало, но да идеш и да бријеш Господара.
Ту ме сад гром удари и повикнем:
– Еј, несреће моје! Ја тамо ићи нећу, нити њега бријати да би овде главу изгубити знао! Волем да ми овде одсечеш главу и да је у Крагујевац пошаљеш, нека га она брије, него л’ тамо са свим телом ићи и мојим рукама њега бријати!
– Зашто, вели, тебе ће тамо добро бити!
– Оно добро које ће тамо мене предусретати, да бог да тебе да буде, одговори’ му.
Преко оваквог препирања међу нама двојицом, рече ми Ћелеш:
– Иди кући, па се ноћас промисли. И ујутру дођи да ми одговор даш.
Дођем кући. Кажем мојом Христини:
– Е, жено, падосмо сад в внезапу несрећу и обоје!
– Како, вели, Нићиворе, ако бога знаш?
– Ето тако. Да морам сутра у Крагујевац ићи оног маторог тирана бријати, који ће и мене угасити и у прах и пепео обратити, као и остале досадашње бербере! Каквом се и ја добру од њега надати имам, но исто оном злу? Барем, рекнем јој, да га је ђаво пре два месеца нанео док се нисам с тобом оженио, па веће нека би било. Али, ево сад невоље, што ће и обоје да учини несретне! Није ми мене, него ми је тебе жао, што те из онаке лепе куће изведо’, па да код мене страдателница постанеш. То ми је највећа жалост.
Она, мудра, одговори ми:
– Е па, богати, Нићиворе, што се толико плашиш? Па, ваљда, није ни он толико већ бездушан да нас до тога доведе?
– Е моја Христо, рекнем јој, у ове три године до сад променио је тридесет и шест бербера. И сви су с великом срамотом од њега изагнати, како што сам ти пређе приповедао. Па, кажи ми, чему ћемо се ми боље надати кад је он један човек из шуме и човека ценити не уме, истину говорити не уме?
Извор: Новости
„Жизниописанија моја“ Нићифор Нинковић
Коментари
коментара
