Када је један двадесетогодишњи младић, после годину дана проведених на школовању у Америци, пре неки дан дошао у родни град, мало је рећи да је био пренеражен стањем које је овде затекао. У свакој кући у коју је ушао дочекали су га велика беспарица и безнадежност. За годину дана све је толико стало и пропало да ни сам није могао да поверује, а још мање да схвати шта се то десило.
Други, нешто старији Крагујевчанин који живи у Европи и много путује по свету, али често борави у Крагујевцу, тврди да неко ко живи овде није у стању да сагледа размере наше пропасти. Што је још горе, нико на то не реагује. Иако се све се гаси, нестаје, почев од фудбалског клуба, преко медија до фирми које су успешно радиле, сви ћуте и као да се мире са оним што их је снашло. Свуда је у свету криза, тврди овај Крагујевчанин, али код нас је она далеко присутнија и тежа него биле где.
Он каже да они који долазе и одлазе могу много боље да сагледају ситуацију у граду него његови грађани који се, једноставно, привикавају на све што их је снашло. За овакво стање нашао је и прикладно упоређење познато као синдром куване жабе, коју ако ставите у врућу воду – одмах искочи, али када је убаците у хладну и грејете постепено, она остане и буде скувана. Тако се, мисли овај суграђанин, једино може протумачити стање које је сваки пут када дође све горе, али људи то не примећују зато што су у такву ситуацију доспели постепено, привикавајући се на сваку појединачну промену.
О томе да се најгоре живи у Крагујевцу сведочи и статистика која је до овог закључка дошла упоређујући однос просечне зараде и нето потрошачке корпе. По том критеријуму, већ неколико година, најбоље се у Србији живи у Смедереву, затим у Чачку, Лесковцу, Суботици, Новом Пазару, Нишу и Београду. Најлошије је у Крагујевцу, где људи једва састављају крај с крајем.
Пре само годину дана овај редослед је био далеко бољи, наравно, у корист Крагујевца. И тада су Смедеревци били на врху лествице, али су га следили Београд, Нови Сад и Крагујевац. Сада је град у коме се могло бар преживети доспео на дно лествице, а Крагујевчани се, попут оне жабе, постепено прилагођавају. На многим местима у граду скупља се помоћ за болесне, народна кујна је мала да прими све изгладнеле, радње се затварају, а локали у тржним центрима зврје празни. „Рода“ у којој ради једино супермаркет, за многе је најтужнији пример који сведочи о срозавању стандарда Крагујевчана.
О томе убедљиво говоре и цене прехрамбених производа у продавницама, на пијацама, али иу такси превозу. Трговци и таксисти морају да се прилагоде ниској платежној моћи, па су приморани да спусте цене како би у општој беспарици продали робу или своју услугу.
Најбаналнији пример који и те како може указати на дубину џепа грађана је цена једне обичне кугле сладоледа. У бољестојећи градовима, рецимо у Београду, она се продаје за 120 динара, у Лесковцу за 70, док се у Крагујевцу може купити за свега 50. Осим тога и почетна тарифа у такси превозу за многе је значајан показатељ. У Београду старт кошта 235 динара, у Нишу 125, Смедереву 100, Чачку 85. Код нас, међутим, старт је свега 50 динара, али све је мање оних који се возе таксијем. Оваквих примера има много и они су права слика економске (не) моћи грађана.
Питање је да ли ћемо пристајати да нас и даље кувају или ћемо једном, ипак, искочити.
Извор: крагујевачке.рс
Коментари
коментара
