Ликовни студио Дома омладине у бившој гаражи доктора Николајевића
Званичан назив је гласио: Ликовни студио Дома омладине Крагујевац. Тако је насловљаван у медијима и заглављима плаката и каталога изложби. Ми смо га звали интимније и једноставније: Атеље. У ствари, била је то бивша гаража др Николајевића, у чијој је кући после рата, крајем педесетих, настањен Дом омладине…
Из Ликовног студија је на уметничке школе и академије отишло шесторо младића, плус неколико који никада нису стекли официјелно уметничко образовање, али су достигли ниво да их избирљиве комисије УЛУС приме у своје редове…
Двориште Дома омладине је половином шездесетих било најлепша башта у Крагујевцу. Пуно хладовитих вењака, са стазама од беле ризле и прелепим тремом од барске трске. Поред трема стајала је невелика кућица са вратима обојеним кобалт плава. „Уђи слободно!“, Рекао је неко изнутра. Неколико тренутака касније упознао сам се са Дулетом (Душаном Благојевићем), вајаром и сликаром и ракије (Миливојем Раденковић), аутором велике гипсане скулптуре у Антреа Дома. Управо су завршавали гитовање прозора на Атељеу.
За зебњом сам им рекао зашто сам ту и показао своје остварење. „О, па ти си баш добар!“, Рекао је Дуле. Са том констатацијом се сложио и Раки и додао да је штета што тренутно није ту и Раша. „Њему би се ово допало. И ти радиш шпаклом.“ Раша Стевановић! Претходне године у холу „Пионира“, на некој изложби, нисам могао да одвојим очи од његовог Житног поља.
Била је то идеална прилика да се запали цигарета… На прву цигарету ме наговорио Кепа (Драган Јелесијевић), који је неколико дана касније пристигао међу нас. Кепа је пушио нишку „Дрину“, понављао трећи пут први разред гимназије, али је деценију касније завршио Ликовну академију и магистрирао сликарство у класи Стојана Ћелића.
У Атеље су почели редовно да навраћају Милош Миша Максимовић, студент Ликовне академије и Боба Поповић, аутодидакт и сликар старог Крагујевца, чији смо рад веома ценили и поштовали. Касније, у наредну годину-две, придружиће нам се и Рајко Андрејевић, Миомир Мики Јанковић, Зоран Илић, Милош Самарџић и Предраг Лека Оташевић. Данас ми се чини да је Рајко био далеко најталентованији од свих нас, али ни он, као ни Раша, нису могли свој таленат да развијају даље на Ликовној академији. Остали су у Крагујевцу и достигли ниво који их не разликује од многих који су завршили студије сликарства.
Атеље је имао и сталне чланове који нису сликали нити вајали, али смо их сматрали „својима“. Били су то песник Бора Хорват и потоњи филмски и ТВ редитељ Зоран Б. Петровић.
Прва изложба Ликовног студија отворена је 25. маја 1965. У холу биоскопа „Пионир“. Био је то ексклузиван простор. Неке слике су нашле и своје купце. Сећам се да је највише њих „кидисали“ на Расини мртву природу Бакин столић. Раша је од те слике купио прво одело и наставио студије на Вишој педагошкој школи са много мање финансијских брига. Једини је он дошао до „живе лове“. Нас клинце Мирко (Ђоковић, директор Дома омладине, добри дух неколико крагујевачких генерација, прим. Ред) је за паре од продатих слика послао у Зеленику. Многи од нас су тада први пут летовали на мору.
Десетак година смо провели у бившој гаражи доктора Николајевића, сликали, вајали и излагали и ван Крагујевца. На чувеном конкурсу листа „Младост“ и ЦК Савеза омладине Југославије добили смо колективну награду. Једно време Ликовни студио Дома омладине био је носилац ликовног живота у граду. Онда смо, један по један, почели да се осипамо. Неко је отишао на студије у Београд, неко се оженио, неко се запослио ван Крагујевца. Последње слике у нашем Атељеу насликали су Драган Јелесијевић Кепа и Милош Самарџић Мишко, за своје магистарске изложбе. Вајар Зоран Илић је остао у Атељеу и кад је дипломирао на Академији. Он је држао ватру до краја.
Мирко Ђоковић је отишао у пензију, касније и преминуо. Умрли су и Мики Јанковић и Дуле Благојевић. Ми остали смо живи и здрави и уредно старимо…
Пренето из књиге Јована Глигоријевића Блуз леве обале, Крагујевац 2011
Коментари
коментара