Одмарајући и спавајући у фотељи, исплаженог језика к’о Мик Џегер, после препешачених 10-15 километара на послу, јер после тога ниси низашта, завртео сам, ни сам не знам зашто, “Марину“ Рока Гранате. Какав флеш! Одма ‘ ми се укључио времеплов и слетео сам у дечји забавни паркић код садашњих базена у великом парку… али педесет година уназад. Колико су музика и носталгија лепе, а опасне ствари! Срце да ти стане. Као да си се на прстима ушуњао у Фелинијев “Амаркорд“. Марина и Цунетова “Кафу ми драга испеци“ су прве песме које сам запамтио као петогодишње дете и увек ми засузе очи кад их чујем. А паркић- најлепше место на свету тог доба… За неупућене, а и за оне који се од скорог времена праве да су Крагујевчани, то је простор оивичен машинским факултетом, чудовишном и напуштеном картинг стазом, градским базенима и великим парком , тениским теренима и легендарним кошаркашким стадиончићем. Картинг стазом је потпуно упропаштен веома леп део парка до вашаранских зграда, манијаци који нису знали за основни ред да се недељом ујутро одмара и спава, витлали су и зујали картинг машиницама од сабајле. Од дивне шумице и мирног места направљен је џумбус и халабука. Кошаркашки стадион/терен је наша тешка брука, јер је готово исти као и када је направљен, ту времеплов није потребан, пешке можеш да се телепортујеш у прошлост. Да не заборавим незаобилазне Партибрејкерсе, и они су имали концерт на Кошу пре 20ак и кусур година.
Једине светле тачке су градски базени,поготово затворени, које сам чекао читавог живота. Сад ми је, малтене, свеједно. Наравно, паркић је познат и по политичкој радикалској афери 2008-2010 са тенисерском(предосадном) фамилијом Ђоковић, упереној против Верка, али није то циљ овог текста. Циљ је рано детињство којег се врло радо сећам, без обзира на беду и сиротињу која је владала 60их година и бескрајне љубави мојих дивних родитеља коју нису знали да штеде над нама тројицом браће. Ништа друго сем нас нису ни имали! Беда и сиромаштво ни сада никако не одлазе, али ни успомене од којих не можеш да се склониш. Ко је још успео да побегне од самог себе?! Сам долазак из центра до улаза у велики парк за мене је био доживљај, јер је то тада била љута периферија и крај света. Прво те је дочекивао чика Тошке из “Зеленог појаса“ који није дао да се гази трава и да се чупа и ломи зеленило. Знао се ред! А друго -или “Марина“ или “Деца Пиреја“ или Радмила Микић или Лола Новаковић са разгласа начичканог по бандерама и стубовима. Ђорђе Марјановић је био закон. Звучници су били слични онима на омоту ’’Music for the masses’’ Depeche Mode. Срце разгласног система било је смештено у кућици/магацину са клупом и придодатим кривим огледалима одакле нисам хтео сатима да изађем и где сам бежао кад почне киша.
Стрелиште испод, бурићи, пењалице, клацкалице, тобогани, бицикли, фонтана, чесме са млазом навише и давно ишчезлим механизмом на притезање коју су силеџије увек ломили, рингишпил и посебно опасне љуљајуће гондоле на крају, до летњих базена. За ваздушну пушку сам био премали. Ако уђеш у моторизовани карусел направљен од 10ак металних торпеда/бурића која су имала прорез за улажење одозго, на средини, са даском к’о у пољском wc-у, ризикујеш вртоглавицу и повраћање, понекад и испадање у покрету, осим ако нема неког да те чува. Рингишпил и гондоле(чамци) само за старије, јер сила земљине теже непогрешиво ради 24 сата. Значи,пењалице и бицикли са металним рамом који те држи, а ти витлаш у круг к’о мајмун вергл. Највише сам се играо јефтиним зеленим камиончићем са дизалицом- чекрком “на канап“ купљеним У (не НА!)трафици ,а који сам стално губио.(Да ли се сећате играчака које су имале замајац)? Пењалице су аутоматски досадне, а бицикл те слуди монотоном вожњом у бескрај. Како је пролазило време, почео сам и ја да се забацујем на рингишпилу, као и на гондолама. За ово прво потребно је двоје, мада си могао на почетку ротације да се одупреш ногама о земљу и сам да се завитлаваш. За ово друго, кратко објашњење. Свака од 6 гондола је била аутономна, са четири шипке – носача висине отприлике 4-5 метара и ако је користе нормални људи, све је у реду. Љушкање. Али ако некакав манијак, а било их је, уђе сам и почне замасима да повећава висину љуљања, ишло се до веома опасног окретања око осовине за 360 степени. И тако и по неколико пута. Или док те чувар не скине, или док не испаднеш. Често се ту курчио Француз, Сушичани или неко из ондашњих банди које су заводиле ред по свом нахођењу. За радничку децу мали рај, све нам је било лепо. Памтим и продавце семенки, кокица и кикирикија, а чини ми се да је и чувени Тома Роља продавао клакере које је држао у плеКаном кориту са таблом леда. Сећам се, кад упекне звезда, да су шерпа плава и зелена, јефтине боје којима је углавном била фарбана дрвенарија, имале невероватан мирис на високој температури. М’да, било је и еротских момената. Као петнаестогодишњаци, ја и ортаци из краја, када сам прешао у Вашариште, рашомонисали смо пар који се ваљао у трави, све док нас баџа није отерао да му не кваримо доживљај. Готово на истом месту сам много касније смувао једну од највећих љубави у животу, Јасмину. Камење од те чесме још стоји…
Ноћу је инвентар ломљен само тако, иако је све покретно било везано ланцем и катанцем, некако народ и оно мало што је имао није желео да сачува. Најгоре је што сваки град љубоморно гаји оно по чему је познат, што му даје печат и шмек. Замислите Беч без Пратера или Београд без забавног парка на Калемегдану испред зоолошког врта! Ја не могу. Или да неко у Јагодини полуди па да затвори зоо врт?! Али,врло специфично за Крагујевац је следеће правило-пошто пото сахрани нешто што има традицију или има шанси да заживи као место од вредности. А ако је мудра и интелигентна особа у питању, уништи га на било који начин. Проклетство провинције,комунизам или имам параноју?!
Ах,сећања… Средином седамдесетих паркић је потпуно запостављен и до данас је начисто разорен, остали су само археолошки трагови некадашњих објеката. Све се распало, све је поломљено, уништено и запустело. Као српско село. Погледајте само фотографије некад и сад!? Felix Romulijana код Зајечара jе, бре, 1000 пута боље очувана!!! Где су сада они (лажни) новински душебрижници, претече интернет партијских ботова, који ни по коју цену, шатро, “па чак и животну“, нису давали да ту буде тениска академија, јер, ето,“то је неодвојиви део њиховог детињства“. Као да и други Крагујевчани немају детињство?! Остадосмо и без паркића и без академије, а нико није крив?! “Рибице су криве!“,кажу у “Бурету барута“. И сви се праве луди, а скромно мислим да се многи и не праве. Догоди се понекад да на тај простор дођу луна паркови, али нема оног старинског шарма. Ајде – де, да је преживео, било би сигурно у таквом парку са проласком времена што шта новог и модерног, али изгледа да су локални комунци, ма како се они звали, решили да Крагујевац нема традицију у било чему. Стара СРПСКА Престоница?! Главно је да никада нисмо изгубили епитет (каква срамота!) “црвеног града“, а вечито су нас тако и представљали . Све је било црвено: фабрика „Црвена застава“, “Црвена звезда“(пропала фабрика хране), “Црвени барјак“ и посебно увредљив податак да је одавде кренула прва штафета младости чиме су се Крагујевчани, већина и не знајући, поклонили titu,тј ђаволу. Чисто идолопоклонство. Чак се тиме и поносе?! А ретко ко зна да су седиште Богомољачког покрета – централа били управо у Крагујевцу као потпуна супротност свему ономе што се догодило после 2 Светског рата. И баш сам често размишљао како један диван народ може са једне стране да задиви цео свет, кад служи Богу, као у Првом рату, а да касније дође на невероватно низак, партизански духовни ниво, као у Другом, па и сада. Па стварно, зашто би се онда било ко чудио што је све пропало, а камоли паркић?!
Зоран Вуловић Ђузла
Коментари
коментара
