Михаило Обреновић – 4/16. Септембар 1823 – 29. мај/10. јун 1868

Михаило Обреновић је био најмлађе дете кнеза Милоша и кнегиње Љубице. Родио се 4. септембра 1823. у Крагујевцу. Детињство је провео у Крагујевцу, па затим Пожаревцу и Београду. Осим Михаила, Милош и Љубица су имали још Милана, Тодора, Марију, Габријелу, Савку (Јелисавету) и Петрију. Петрија је била удата за барона Теодора пл. Хаџи-Бајића од Варадијем. Друга ћерка Савка била је удата за барона Јована пл. Николића од Рудне у Темишвару.
Михаило је завршио школовање у Пожаревцу, да би се затим са својом мајком преселио у Беч. Његов старији брат Милан I Обреновић је добио престо по праву наследства 1. јуна 1839. Међутим, био је слабог здравственог стања и често је побољевао. Владао је свега месец дана и умро 8. јула 1839. у Београду. Након његове смрти у Београду су се скупили народне старешине и одлучиле да се на престо доведе други Милошев син Михаило Обреновић.

У то време Михаило Обреновић се налазио у Букурешту, на једном имању свога оца. Народне старешине су послале кнегињу Љубицу и Анту Протића у Румунију, да доведу кнеза Михаила. Кнез је пре доласка у Србију, отишао са својом мајком код турског султана Абдул Меџида, који га је дочекао са великим почастима. Султан му је тада подарио звање мушира ​​и одликовао га орденом ифтихар. Праћен својом свитом, кнез Михаило одлази у Србију 2. марта 1840. године.

На кнежевски престо ступио је први пут 26. јуна 1839 (по јулијанском календару) и владао је до 25. августа 1842. године. Пошто је био малолетан, одређено му је Намесништво у саставу: Јеврем Обреновић, Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић. Порта је потврдила његов избор као изабраног владара, а не као наследног. Веома млад и неискусан, Михаило се није најбоље сналазио у сложеним приликама унутрашњег и спољашњег положаја Србије. Свргнут је 1842. у буни коју је предводио један од најистакнутијих уставобранитељских првака, Тома Вучић-Перишић. Уставобранитељи су на скупштини изабрали новог кнеза Александра Карађорђевића.

Након буне Томе-Вучића Перишића, кнез Михаило се повукао из земље заједно са још хиљаду својих присталица преко Саве и Дунава. О његовој судбини одлучили су Аустрија и Турска. Кнез Михаило је упућен заједно са својом мајком и онима који су кренули за њим у Банат, на имање своје сестре Савке Николић, док је кнегиња Љубица послата у Нови Сад, где су пошли њени девери Јеврем и Јован. Ту је и умрла 14. маја 1843. Кнез Михаило је све организовао око сахране своје мајке у фрушкогорском манастиру Крушедолу. Кнез Михаило је брижљиво чекао када ће се поново вратити у Србију. Упутио је писмо Вучићу и Книћанин 2. јула 1853. у којим их обавештава да неће насилно опет кренути на Србију јер не жели да гази преко српских лешева. Након Баната, кнез Михаило је отишао у Беч са својим оцем, и свим оним који су га познавали. Ту је располагао великим очевим имањем. Путовао је по Европи, не као беспослен човек, већ у потрази за својом животном сапутницом. У то време је написао текст песме Што се боре мисли моје. Михаило се 1853. године оженио у Бечу грофицом Јулијом Хуњади (1831-1919), из породице Хуњади де Кетељи, која нема документовано и признато сродство са Јаношем Хуњадијем – Сибињанин Јанком, чији је син Матија Корвин био мађарски краљ. У Бечу је научио савршено да говори француски и Њемачки језик.

Династија Обреновића се поново вратила на власт у Србији после Светоандрејске скупштине крајем 1858. године. То је била друга владавина кнеза Милоша. Кнез Михаило је дошао по други пут на престо после смрти свога оца, кнеза Милоша, 14. септембра 1860 године. На почетку његове друге владавине учињене су значајне промене у политици Србије. Укинут је „Турски устав“, дошла су сасвим друга законска наређења, која је донела Народна Скупштина, а кнез санкционисао. Кнез Михаило је донео и наредбе за уређење народне војске и законе о порезима. Више закона донето је на Преображенској скупштини 1861. године у Крагујевцу.

Апсолутизам кнеза Михаила се осим у политици, испољавао и у његовом односу према просветним и правосудним установама као и према омладинском покрету који је у то време попримио значајне размере. Тако је 1864. наредио да се укине Друштво српске словесности. Кнез Михаило је развио свој велики рад на пољу унутрашње и спољашње политике, с девизом: „Закон је највиша воља у Србији“. Дана 3. јуна 1862 године, на Чукур чесми је пала и српска крв, а Турци су почели да бомбардују Београд. Кнез Михаило је тада био на путовању у Лозницу и припремао је рат са Турском за ослобођење српских градова. У Београду је 23. јула 1862. на министарској седници позвао све Србе да се одупру Турским претензијама. Тада је на сцену дошла мудра Михаилова спољна политика. Прво је на енглески двор послао Филипа Христића да се код Енглеза протестује због турских претензија, и да се дипломатским путем избори независност Србије. Већ 23. септембра 1862. кнез Михаило је јавио народу да је успео добити да се Турци иселе из Србије, осим градова Београда, Шапца, Смедерева и Кладова, у којима ће остати само турске војсне посаде, а да се градови Ужице и Соко поруше. На празник Духови, 23. маја 1865, кнез Михаило је свим борцима из Милошевог устанка, који су доживели прославу педесетогодишњице обновљене слободе, подарио споменицу која је била саливена од првога топа кнеза Милоша и називала се Таковски крст. Централна прослава 50 година устанка била је на Топчидеру. Са бугарским емигрантима у Букурешту 14. јануара 1867 закључио је Букурештански уговор о заједничкој држави Срба и Бугара. После Милошеве смрти, његов син Михаило је радо посећивао родни град. У непосредној близини Шареног конака саградио је за оно доба велику и масивну зграду која се по њему назва Михаилов конак.

У јесен 1866. године кнез Михаило је захтевао писмено да Порта повуче своје посаде које држи у српским градовима. Велики турски везир Али паша је јавио 19. фебруара 1867 да султан уступа Србији све градове у којима се налази турска посада, али да се у истим градовима поред српске развије и турска застава.
Кнез Михаило добија писмо од султана да дође и прими ферман, којим се препуштају Србији поменути градови. Кнез одлази бродом у Цариград 18. марта 1867 Прво је свратио код румунског кнеза у Букурешту, а затим продужио за Цариград. По доласку у Цариград га је дочекао Ћамил беј, поздравио га добродошлицом и одвео до султана. Дана 30. марта 1867 кнез Михаило је имао опроштајну аудијенцију код султана Абдул Азиза. При растанку султан је предао кнезу Михаилу својеручно ферман, којим му поверава градове у Србији.
Кнез Михаило се враћа 4. априла исте године у Београд где га поздравља одушевљени народ. Са њим је дошао и Али Риза паша, заповедник београдског града, који га је пратио у Цариград. Увече су Београђани у част кнеза Михаила приредили бакљаду какву Београд није дотад видео.

Дана 6. априла 1867 на Калемегдану је прочитан султански ферман од 29. марта, и Али Риза паша, последњи београдски мухафис, предао је кнезу Михаилу кључеве Београда, а затим се на београдским тврђавама истакла српска и турска застава. Затим је кнез на коњу свечано ушао у град, а за њим и једна стрељачка чета која је сменила турске страже. Исте вечери кнез Михаило је у згради Београдске општине организовао велики бал. За потребе овог бала Анка Константиновић је наручила у Бечу камелије и њима је закитила све даме на балу. После преузимања Београда, наредних дана су преузети и остали градови. Тако је 10. априла пешадијски капетан Лазар Цукић примио Шабац, 12. априла пешадијски мајор Љубомир Узун-Мирковић је примио Смедерево, и 14. априла је артиљеријски капетан Милутин Јовановић преузео Кладово.

У спољној политици, кнез Михаило је закључио уговоре са Грчком, Црном Гором и Румунијом за заједничку акцију на Балкану. Кнез Михаило је први схватио задатак Србије, означивши је Југословенским Пијемонтом. Против Михаиловог апсолутизма највише се борила српска омладина кроз организацију Уједињене омладине српске, која је организована у Новом Саду. Исто ово удружење је покренуло часопис „Велика Србадија“. Кнез Михаило је владао осам година као просвећени апсолутиста, унапредивши Србију, уз промену само три владе, које су предводили Филип Христић, Никола Христић и Илија Гарашанин (шест година, 1861-1867). Године 1868. иницирао је оснивање Народног позоришта у Београду.
Окумио се са породицом црногорског кнеза Николе И Петровића тако што је био кум на крштењу његовог првог детета, кнегиње Зорке 1864. године, заступао га је државни саветник Ђорђе Ђоша Миловановић.

Док је кнез Михаило Обреновић заводио апсолутизам у земљи, против њега је склопљена завера са циљем да се он убије. Главни организатори и извршиоци завере су били браћа Радовановићи, који су се светили због робије свога брата Љубомира Радовановића. Коста Радовановић, главни извршилац убиства је био имућан и угледан трговац. Његов брат Павле Радовановић је био с њим за време атентата, а трећи од браће је био Ђорђе Радовановић. Непосредни помагачи у убиству су били Лазар Марић, бивши председник београдског окружног суда и Станоје Рогић, бивши трговац. У недељу, 29. маја 1868, око 5 часова поподне кнез Михаило је кренуо кочијама да се превезе до Кошутњака. Са њим је ишао његов ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, а у кочијама су до кнеза седеле Томанија Обреновић, његова стрина, Анка Константиновић, његова сестра од стрица и Катарина, Анкина ћерка са којом је кнез желео да се ожени. У парку на Кошутњаку појавили су се Павле и Коста Радовановић у свечаним црним оделима, цилиндрима на главама и упереним пиштољима у правцу кнежеве кочије. Први је пред кочијом излетео Коста. Њега је кнез Михаило Обреновић препознао због спора око његовог брата Љубомира. Последње речи кнеза које је сам признао Коста на суђењу су биле: „Дакле, истина је.“. Кнез их је говорио на француском језику јер су даме до њега знале француски. Катарина је покушала да се наслони на кнеза и да не да Радовановићу да пуца. На суђењу је Коста изјавио да није жело убити никог другог већ само кнеза. Лакеј који је возио кочију је преклињао браћу да не чине лудост. Први је почео да пуца Коста, придружио му се Павле. Кнез Михаило је убијен са три хица, а такође је страдала и Анка Константиновић која је својим телом покушала да заштити кнеза за време пуцњаве, док је Светозар Гарашанин рањен пао са коња и онесвестио се. Катарина је лакше рањена и дозивала је помоћ на француском и придржавала мртвог кнеза. Браћа су почела да беже низ Кошутњак према Топчидеру где су их чекали остали завереници. Ту их је спазила и једна војна патрола и ухапсила их. Неки су били и рањени приликом бекства.
Сви завереници су изведени на саслушање истог дана, а главну реч је водио Никола Христић. Пресуда је била – смрт. Завереници су стрељани у поноћ на Карабурми, а у читавој Кнежевини је била велика жалост. Међу оптуженима су били и Ненадовићи, родбински повезани са Карађорђевићима и Павлом Радовановићем.
Због поверљивих докумената о апсолутистичком режиму кнеза Михаила и пресуде на смрт Љубе Радовановића, влада је сакрила документа са салушања и узроке атентата. Јавности је само речено да су страни плаћеници убили кнеза Михаила и да су кажњени смрћу. Национална жалост је трајала три дана. Његов гроб се налази у Саборној цркви у Београду.

Српски народ подигао је у средини престонице споменик кнезу Михаилу на коме су с две стране забележена имена градова: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице и Соко, градова које је кнез Михаило добио за Србију. На зачељу споменика је уклесан српски грб, а са зачеља је написано:
„Кнезу Михаилу М. Обреновићу III. Благодарна Србија“.

Кнез Михаило није имао законитих потомака и на престолу га је наследио Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема. Пошто је Милан имао само 14 година онда је именовано намесништво у саставу: Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Кнез Михаило је имао ванбрачног сина Велимира (1848-1898) који није имао право наслеђа престола.

Коментари

коментара