Милош тражи тумача!

Ја не знам какве си ти памети, каже стари Димитрије Резонлије, кнежев шпион. Све о злу говориш, као дете!

– Та ја да унапредак нећу зла дочекати, не би о злу ни говорио, одговорим му. Но ја знам шта ме унапредак чека, као и остале руфете.

– Ајде, богати, вели, да идемо!

Одем горе на диванану. Већ се обријао био. Седи. Запалио дугачки турски чибук и пуши. На њему бела летња чалма на глави.

– Помози бог, Господару! – рекнем му и приступим к руци.

– Бог добра дао, брате! – и трже руку натраг.

– Јеси ли ти Никивор берберин, вели.

– Јесам.

– А, оца му ј…, цигло један сат да си пре дошао не би се оном псу више пустио да ме брија!

Внутерно се на то наљутим. Како моја мисл, тако одма да се осведочи, па му реко:

– Господару, ако оћеш да те пси брију, а ти псе тражи, па нека те они брију. Ако ли оћеш људе тражити да те брију, а ти људе тражи. Од овога двога избери које оћеш.

Тај ти издрачи своје очи на мене:

– Шта ти то рече?

– Ето то – одговори му.

– Ма кажи, чоече, ја те не разумем?

– Ја сам ти већ једанпут казао.

На које он повика Василију:

– Василију Поповићу, излази овам!

Ето ти Поповића, вуче се као некакав пребијен владика.

– Море, овај ми нешто каза, па не могу да разумем. Питај га шта ми је говорио.

У томе кнез Васа мени:

– А шта си рекао, брате?

Одговорим ја:

– Шта сам рекао, рекао. Нека ти он каже.

На које Милош:

– Божја вера, Василију, ја нисам ни разумео шта ми је он рекао. Оћу баш да он каже опет.

На које Васиљ:

– Па кажи шта си рекао?

Одговорим му:

– Двапут се у воденици говори!

Еле, најпосле, морало се оно исто горње казати.

На које Васиљ:

– Богами, Господару, и ја не разумем.

Сад Милош:

– Дедер, море, толкуј де шта то значи?

Рекнем ја:

– Зар толико не разумете у два слова?

– Божја вера, јок. Мораш баш да истолкујеш.

Насмејем се ја, па реко:

– Доста зло да толико не разумете, а засели сте судити језиком, машући главом. Ово сад управ могу и назвати четвороножна животиња, да су поруганија достојни. Та кад то не разумеш и толико, које никакве политике нема, а ти видиш да није то за тебе, веће устани с тога места, па подај ономе који ће свашта разумети и који би вредио тога места, био ко му драго!

Ја видим да се он наљутио. Но у каквом сам темпераменту ја у то време био, нека ме ко пита.

– Познајеш ли ти мене, море, ко сам ја?

– Познајем да си господар Милош, одговорим му.

– Па како ти смеш мене тако говорити?

– Зашто си човек као и ја. Живим као и ти. Умрећеш као и ја!

Обори главу доле, мисли.

– Е, истолкуј сад што си пре рекао.

– Оћу! Јован код тебе ево година дана. И целу годину био је пас, до последњег сата службе. А ја ћу пак бити сутра пас. Тако ја нећу као пас да те служим, но као човек. И ако оћеш као човек да те служим, и добро да ми платиш. Тако ћу те служити. Али, као пас, нећу да знам ни за тебе ни за твоју службу. То је моја прва реч. Ето сам ти истолковао!

– Е па тако, велиш, нећеш да ме служиш?

– Није вредно да те служим!

– А, зашто, море, вели?

– Ето, зато, зашто не гледаш човека спомоћи, но угасити. А ја, фала богу, сад врло добро стојим. Своје сам уживљеније добио и могу поштено живити међу гражданством београдским. И толико оћу ти казати да колико се год ти поносиш и себе широк држиш и славиш, с целом твојом државом, толико и ја себе исто држим с мојим дућаном и слугама, колико ми је бог дао. А може бити да сам с овим мојим малим нечим задовољнији и од тебе. Па зашто ову моју задовољност код тебе да изгубим? То је од бога греота.

– Ама, море, ја сам Господар, па оћу да ме служиш; ако оћеш, оћеш; ако нећеш, опет оћеш!

– А зашто под силу, Господару? Та ја нисам за роба код тебе дошао!

– Така је моја воља, одговори.

– Богме, реко, то не ваља. Та ми говоримо да су Турци тирани. И да они млого којешта под силу чине. Па сам султан Махмут да ме овако зовне, једног мајстора, на ког ни паре потрошио није, па видим да ми није по вољи, пак опет смем му рећи: „Ефендим, под овим видом не могу вас служити“. И преморавати ме неће. Но ће ми рећи: „Ће фине (тј.: воља ти је)!“ А ти да ме толико без моје воље премораш! Томе се ја не могу начудити. А особито знам, као свето, да ћеш ме угасити и у просјачество оправити. Па немој, Господару! Бога ради те молим, отпусти ме! А ја сам и доста стар, не могу веће служити. Доста сам служио ово до данас. Сад гледам себе одмора: да ово неколико година поживим у миру. Поживим у твоме здрављу!

– Ево ти, вели, мој к…! Баш, море, поживити нећеш! А служити ме мораш. Оћеш, нећеш. А што велиш да ћу те угасити, како ти знаш?

– Ето како знам! Докле је покојни Николајевић жив био, донде су сви твоји момци сви аљинама блистали и сваки своју чоју носио. А како си њега убио, ето сад видим, сви момци у хабу обучени и као просјаци поред тебе ходе. Откако си њега убио, ђаво те запечатио и никаквом служитељу рукопомоћи не дајеш!

– Не дам ја, вели; зашто кад се обуче, а он побесни, па оће да буде већи од мене.

– То ти тако мислиш – одговори му.

Ја сам једнако молим да ме у службу не прими. Но всује.

– Море, вели, други скупе новце плаћају да код мене у службу дођу, а тебе бадава примам, пак опет велиш да нећеш. Какав си ти човек?

– Ко ће плаћати, нека плаћа колико му драго. На част му твоја служба. Ја заиста никако је нећу!

– Јест, Господару, ја смем рећи, одговорим му, зашто сам ја у свом занату слободан. А ти оном трговцу од хиљаду кеса и чест му велику давати будеш не што је он паметан и мудар, но поради богатства његовог, а мене чест с мојом једном бритвом за пса, као што сам ти пре рекао. Тога ради нећу да служим.

На које се он распали:

– Та не говори више, оца ти ј…, зашто ти не знаш: ја човека и без свеће на онај свет пошљем.

(Наставиће се)