Силни старац, некад моћни Милош, сад је био тек делић негдашње громаде. Хроничар бележи како је у лето 1860. у Сокобањи целивао руку великом књазу, „руку суву и смежурану“. На измаку његове владавине проносили су се гласови да ће „под књазом Мијаилом млого горе бити него што је сад и да ћемо пропасти“. Тај утисак стварало је Михаилово аристократско држање, па се зато ширио страх „између прочег, да ћемо Аустријанци постати“.
Луцидни Гарашанин уочио је да „у Србији нема политике“, јер кнез Михаило иако је „имао своје погледе и своју вољу, ипак своме староме Бабу није кварио атар“. Милошева смрт заклопила је страницу анахроног самодржавља, кад се Србијом управљало као каквом сеоском задругом. Зато се Београд, у сутон 14. септембра, претворио у једно велико уво, да из кнежеве прокламације види своју будућност.
Странствујући у Бечу, књаз Михаило „себи није закраћивао и разне спортове, нарочито на тркама“. Кад су давани прилози, кнез Милош би приложио коју стотину, а кнез Михаило би давао и по хиљаду форинти. Ту Михаилову олаку дарежљивост, промућурни кнез Милош овако је образложио: „Лако је моме сину; он је књажевски син, а ја сам син сељачке куће“.
Устрепталој гомили, читање прокламације личило је на тек одшкринута врата новог живота, стегнутог између превртљивог Беча и олаких речи Петербурга, а с погледом ка Босни и Старој Србији, одакле стижу све нови, и нови бегунци. То немало бреме политичких изазова преузео је на себе углађени салонски човек „са свим особинама европског аутократе“.
Европејац Михаило већ на почетку своје владавине хтео је да буде сасвим другачији од Милоша. Недодирљивост је прва одлика његове владавине. Код њега се више не улази онако, с улице, он „заповеда министрима“, он је њихов „шулмајстер“. Он је глава параде, а не његови чиновници. Кад се Живко Карабиберовић, „крупан и леп човек“ представљао кнезу, он „дође у фраку, шеширу, рукавицама и грдном великом крогну“. Кнез га одмери, па проницљиво закључи: „Шта ће мени лорд, ја оћу итра човека“.
Јулија се свити указује „као нека жива икона“. Она ужива да немо посматра дворске свечаности. Тако о Ускрсу, делећи дарове, глуми задовољство несвакидашњим призором, како се дечица Михаилових министара, „протегоше по паркету грабећи шта је које стигло“.
Први диригент Михаиловог кабинета, све ратоборнији Гарашанин, сматра да „цјел не може бити него срушити Турску и распространити границе Србије“. Док је капућехаја Ристић прикривени подбадач књажевог политичког аривизма, Гарашанин то чини отворено и с јасним оценама. По њему, „Грци се боје Бугара, а Бугари Грка и нас, Херцеговци се сумњају од Црне Горе, Црна Гора пак и од нас и од Херцеговаца“.
Кнезу недвосмислено указује да „Босна једина без сваки други условија ишчекује само ко ће пре доћи да је избави од јарма турског“. Гарашанин је тиме пророчки најавио да ће Босна за Србију бити велики испит њене политичке енергије.
Прва трвења с Јулијом Михаило је морао да прикрива, јер су државни интереси тражили целог човека. Билијарски так није могао да смири његову суморност што Јулија стално избива из престонице. Озарио би га само долазак његовог „питомца“ Веље. „Студирао“ га је по неколико часова, „гутао га очима“, па би му на растанку дао дукат, све у страху да га „мажењем не поквари“. Михаило је крио своју очинску нежност, јер је веровао да ће му Јулија коначно родити наследника. Свом „питомцу“ омогућио је европејски поглед на свет нарочитим васпитањем у пансиону „Оливиер Невал y Цхампал код Генфа“.
Дечак је ликом и стасом и наглашеном мачевалачком вештином подсећао на оца. А сличност је била видна „и у гласу и у манирима, као и у душевном благородству“. Уз овог питомог дечака, свесног свог положаја, увек је био поуздани Тома Петковић, који му је био верни пратилац до последње уре.
После драме код Чукур-чесме 1862, Михаило је морао да пружи руку помирења Јулији како би она отворила врата еропских кабинета. Кнез је Јулији поверио мисију „да Енглеска побуди Султана да београдски град уступи Србији“. Права сврха овог пута била је „да публику енглеску обавестимо и упознамо с правим стањем ствари“ после турског бомбардовања Београда. Михаило је рачунао на Јулијине везе у тамошњим аристократским круговима. Стога је променио првобитну намеру да тамо путује само Филип Христић, вешт у дипломатском мешетарењу.
Овај необичан дипломатски пар кренуо је на пут крајем јануара 1863. Преноћили су у Будиму, а потом су наставили за Удине, где је службовао Јулијин брат, гроф Коломан Хуњади, а одатле су преко Калеа стигли у Лондон.
Јулија се обратила краљици Викторији писмом у коме је изјавила жељу, да је краљица прими. Она је то писмо потписала просто речима: „Јулија Књегиња Србије, рођена грофица Хуњади.“
Јулија је две недеље охоло држала затегнуту жицу инцидента, јер није желела да је приликом аудијенције прати жена отоманског амбасадора Мусуруса. Нјену аристократску природу вређала је чињеница што је Мусурусова жена само кћи једног цариградског трговца. У јарости је поцепала краљичино писмо о условима аудијенције, с узвиком: „Јамаис де ла вие! Зар мене, потомкињу грофова Хуњадија и кнегињу Србије, да жена једног амбасадора представља Краљици Викторији? Ако без тога не може бити, онда не идем краљици“.
Излаз је нашао сам ерл Гранвил. Пристао је на компромисну формулу „да се Јулија одвезе у двор у пратњи отоманске амбасадорке“, а у самој палати да је краљици представи он, лично.
Ефекти посете били су мали, готово никакви, а Србија се није померила с места, као ни оцена о „пустоловној политици“ кнеза Михаила.
Наставиће се…
Извор: новости.рс
Коментари
коментара
