Неодвојива од историје града – пише Зоран Мишић

ПРВА КРАГУЈЕВАЧКА ГИМНАЗИЈА У КУЛТУРНОМ И ДРУШТВЕНОМ ЖИВОТУ

Неодвојива од историје града

Из штампе је изашло капитално дело рано преминулог крагујевачког историчара Дејана Обрадовића о историји Прве гимназије између два светска рата и о значају њених професора и ученика у културном и друштвеном животу града. Књига је настала на основу истоименог Обрадовићевог магистарског рада о Гимназији, чија је историја неодвојива од историје Крагујевца, а Обрадовић у светлу нових историографских извора пише аналитично, без стереотипа и пригодних заблуда.

Рано преминули, најталентованији и најплоднији крагујевачки историчар новије генерације Дејан Обрадовић своју научно-истраживачку пажњу фокусирао је на друштвену историју Србије и Југославије 19. и 20. века са посебним акцентом на проналажење нових извора за регионалну и ло- калну друштвену историју, као и за историју приватног живота.

Као резултат историчарског приступа и истраживања настао је и његов магистарски рад „Прва крагујевачка гимназијау културном и друштвеном животу града” који је одбранио 2008. године на Филозофском факултету у Београду. На жалост, истоимена књига настала на основу магистеријума угледала је светлост дана тек прошле недеље, четири године после ауторове смрти.

Књигу је објавила Прва гимназија (уз помоћ града Крагујевца), а уредник издања је публициста Миодраг Стојиловић. Рецензенти дела су др Љубодраг Димић, редовни професор београдског Филозофског факултета, Обрадовићев професор и ментор, историчар Предраг Илић, директор Историјског архива Шумадије. Ликовно-графичку опрему урадио је Александар Тјоковић.

Већ на почетку Обрадовић појашњава мотиве, циљеве и методологију свог истраживања и објављеног дела: „Дуго трајање и изузетан значај Прве крагујевачке гимназијеу историји модерне Србије и Југославије, важност образовања у модернизацијским, културним и друштвеним процесима, недовољна истраженост историје Крагујевца, појава нових тема у историографији, у великој мери су утицали на опредељивање за ову тему. Са друге стране, желели смо да истражимо нове могућности у истраживању локалне и регионалне историје, микроисторије и историје приватног живота и свакодневице, њихове међуодносе и ограничења, стереотипе и заблуде”, наглашава он, додајући: „Историја Прве гимназије неодвојива је од историје града, она повезује његову прошлост и садашњост и утиче на његову будућност. Кроз њен рад се прелама културна политика државе, остваривала се у пракси или исказивала сва промашеност замишљених просветних програма”.

Осветљена из новихизвора

Пратећи шири контекст у којем се одвијао рад Прве крагујевачке гимназије аутор је користио бројне студије, монографије и чланке историчара и других научника који су пратили историју Југославије и Србије, школски систем, културну политику, процес прожимања различитих културних традиција, живот и рад истакнутих појединаца, функционисање и делатност културних, школских, привредних и друштвених институција.

„Понекад су то читаве ризнице података, идеја и промишљања, могућности да, ослоњени на њихо- ве доприносе науци, сигурније закорачимо у њене непознате предлоге”, пише Обрадовић.

У писању свог дела он се први пут, када је у питању најпознатија крагујевачка школа, користио до сада необјављиваним изворима из Историјског архива Шумадије, Архива Југославије (Министарство просвете), Архива Војводине (Фонд Дунавске бановине), Народног музеја из Крагујевца, протокола сахрањених  ЈКП „Градска гробља” и читав низ до сада објављиваних мо-нографија, периодике („Време”, „Правда”, „Политика”, „Одјек Шумадије”, „Светлост”, Културно привредни прегледа, „Пастирског гласника”, „Соколске просвете”….), споменица (пре свега оне антологијске по могима најбоље књиге икада написане не само о Гимназији већ и о Крагујевцу Милена М. Николића из 1933. године), алманаха, библиографија, енциклопедија…

„У историји модерне српске државе, међу не тако бројним институцијама дугог трајања, своје место има и Прва крагујевачка гимназија. Њен значај у просветној, културној и друштвеној историји града Крагујевца, и поред све важности, није довољно истражен. Подједнако ни чињеница да се кроз рад такве институције преламала просветна и културна политика државе и постајала видна настојања локалне средине да путем школе, просвете и образовања обезбеди будућност”, истичу рецензенти Димић и Илић, додајући да „рукопис магистарског рада колеге Дејана Обрадовића тој теми приступа на целовит и мисаоно кохерентан начин уз презентовање новог, на чињеницама заснованог стања”.

Обрадовићје, поредуводног дела о Крагујевцу као важном граду у модерној историји Србије, материју у свом делу изложио у три велика поглавља посвећена професорима Прве крагујевачке гимназије, ученицима школе и културној и друштвеној улози институције у животу града. Кроз та три поглавља (у 23 уже тематске целине) Обрадовић је успео да сагледа и реконструише време омеђено светским ратовима и предочи читаоцима особености средине какав је Крагујевац, утицај средине и друштва на школу и повратни утицај школе (професора, ученика, знања и културног потенцијала) на град  и његове становнике.

По рецензентима, на тај начин учињен је успели покушај да се једна особена институција посматра изинституционалног, културно просветног, персоналног и историјског угла.

Увод Обрадовићеве књиге сажето презентује општу и културну историју Крагујевца, настојећи да покаже у којој су мери институције културе обликовале град, богатиле живот његових становника, мењале навике и свакодневицу, модернизовале свест генерација и припремале их за изазове европских универзитетских центара и надолазећег времена. Колеге Димић и Илић истичу даје у уводном делу аутор општу слику средине у којој се школа развијала обогатио подацима о комуникационом положају града, управном значају, структури становништва, економској моћи (привредне и трговачке активности), архитектури и свемуосталом што је чинило друштвени миље града.

Образац који је служио за углед

Прво маркантно поглавље књиге носи наслов „Наставници Прве гимназије у културном и друштве- ном животу Крагујевца 1918 – 1941”. У њемује Обрадовић уочио и приказао у којој су мери традиција школе, али и педагошко знање, професионално искуство, морални ставови и идеолошка убеђења, утицали на одабир професора спремних да својим радом у школи и ван ње предствљају својеврстан културни образац који је служио за углед.

Гимназија је била неодвојив део престоничког Крагујевца, а у каснијем току развоја града и пресудно је утицала на буђење културе и уметности, не само овде, већ у Србији уопште.

„Само у таквом окружењу њен рад је имао далеко шири смисао од обичног описмењавања будућих писара, секретара и чиновника”, наглашава Обрадовић.

Крагујевачки свршени гимназијалци школовали су се на престижним европским универзитетима у Бечу, Берлину, Хајделбергу, Минхену, Лајпцигу, Шеминцу, Јени, Халеу, Паризу, Ници… за време Првог светског рата и на британским високим школама, попут Кембриџа.

Рад Гимназије обновљен је одмах по пробоју Солунског фронта и завршетка Првог светског рата. Школаје страдала у рату (бивалаје и војна болница), а нарочито су страдале књижница, намештај и научне збирке које су биле буквално опљачкане. Није било довољно ни стручног кадра са којим је Гимназија, упркос слави и традицији, вечито кубурила  тако да се у појединим периодима неки од предмета нису ни држали. Од 1920. године оснивају се у околини још две, непотпуне (четвороразредне) гимназије у Аранђеловцу и Рачи које су требало да „смање притисак” ученика на крагујевачку.  У оквиру Прве гимназијеупериоду од 1919. до 1927. године радило је и Педагошко одељење на којем су се убрзано школовали недостајући учитељски кадрови.

„Дуга традиција школе, њен велики углед, примерена строгост и знатан број одличних предавача и педагога до Првог светског рата, били су важан подстрек да се приликом одређивања наставника за Гимназију бирају веома способни и спремни предавачи. Често су у надлежним министарствима као министри, начелници или чиновници били бивши ученици Прве гимназије. Некима је она дала инспирацију и знање, другима је била важна станица у даљој каријери, најчешће у Београду, на универзитету или тамошњим гимназијама”, истиче Обрадовић.

Посао се није завршавао са крајем часа

Наставници из крагујевачке Гимназије као проверен, добар и стручан кадар често су слати за директоре других гимназија у Новом Пазару, Врању, Горњем Милановцу, Лозници, Београду, Краљеву, Скопљу… Обрадовић цитира и старог гимназијског професора Стевана Нешића који је 1934. године, осврнувши се на своје колеге, нагласио: „Наставници крагујевачке Мушке гимназије, сматрали су, ко мање ко више, да њихов посао није завршен са завршеним часовима у школи. Они су осећали да је њихова дужност још и да своје слободно време посвете раду на општем културном унапређењу и својих ученика и својих суграђана”, цитира аутор Нешића. Додаје да су професори ове школе били „највреднији и најзаузимљивији сарадници у сваком покрету намењеном народном просвећивању у најширем смислу ове речи. Иако је њихов број варирао, као и структура по националности (најчешће су то Југословени, а од страних поданика доминирају Руси), наставници Гимназије оснивали су и популарисали политичке странке, хумана и патриотска друштва, витешке и спортске установе, уметничке и здравствене покрете, популарисање науке и друштава за народно просвећивање.

Обрадовић не пропушта прилику да нагласи да је долазак славног Милоја Павловића на чело ове установе био „свежа крв” у раду школе, што аргументује и закључком министарског изасланика, геолога Владимира К. Петковића (иначе наставникау време Павловићевог школовања) који истиче да се на почетку његовог директоровања „за кратко време његовог рада може запазити видно побољшање. Школа је уопште доста добро вођена. Верујем да ће садашњи директор, млад, предузимљив и спреман, умногоме попунити недостатке и повести школу у сасвим добром правцу”, написао је ону извештају за 1928/29. годину.

Ипак, иако са великимутицајем, Прва гимназијаје тешкоуспевала да добије потпун наставнички кадар. Готово да није било периодау којем нису редуцирани часови или уопште нису ни одржавани. Одсуства професора су се дешавала због болести, личног усавршавања, одобрених одсустава на путовања, конгресе и скупове разних удружења.

Карактеристично је за мушке гимназије доминирање наставника у односу на наставнице, што је било условљено и самом структуром ученика. Колектив је по питању запошљавања колегиница испољавао и приличан конзервативизам. Још 1929. године директор Милан Петровић овако дефинише овај проблем: „Слободан сам да овом приликом напоменути да женске младе наставнице нису за више разреда у чисто мушким гимназијама. Сматра се да младим ученицима „може владати само чврста, мушка рука”. Три године касније његов колега, директор Д. С. Трипковић у службеном акту наглашава: „Мада су наставнице сасвим коректне у свом држању, ипак ученик у доба пубертета осећа присутност женског бића”.

Чести су били и брачни парови у наставничком колективу школе.

Положај просветних радника и тада, чак и у тако старој и познатој школи, биоје тежак. Обрадовић наводи дописе гимназијских професора који огорчено пишу надлежнима да би боље живели од инвалиднине на коју имају право као рањавани учесници светског рата него од професорске плате. Нису били ретки, што аутор документује, покушаји да се апелује на надлежне да се поправи положај просветара, па чак и са синхронизованим оставкама (не само у нашој, већ у читавој земљи), али су се ови покушаји неславно завршавали убрзо писаним молбама за пријем на старо радно место.

Витезови народног просвећивања

Професори Гимназије предњачили су као предавачи или организатори предавања на Народном универзитету који је био задужен за стручно усавршавње, Задрузи за народно просвећивање, активни су учесници предавања, изложби (чувеног друштва „Лада”), књижевних вечери и „усмених новина”.

Предавачи у овој школи Стеван Нешић, Мстислав Шахматов, Милан Антоновић, Милан Милошевић, Зарија Вукићевић, Тихомир Погачаревић, Милен М. Николић, рано преминули Машан Булатовић… били су у међуратном периоду искључиво библиотекари у Народној библиотеци, али је све време, не њиховом вољом или незалагањем, ова установа само таворила и веома често није ни радила. Ипак, по Обрадовићу, њихова заслуга је што су сачували преостали библиотечки фонд и делом га обогатили, пописали књиге и засновали нове инвентаре.

На сталном размеђу између југословенства и српства, што Обрадовић одлично запажа и износи пред свог читаоца, професори ове школе активни су и предводници соколског покрета, укључени у организовање њихових слетова и других манифестација, у Соколском позоришту (централна личност је Сафет Хазнадаревић, муслимански војни свештеник и наставник исламске веронауке) у музичком одсеку, али и „Јадранској стражи”, организацији која је имала за циљ да се људи унутар нове краљевине међусобно упознају, прихвате нове навике и постану прави грађани знатно увећане отаџбине мада су Шумадинци одвајкада били познати по страху од воде и мора.

Наставни кадар Гимназије је и међу оснивачима пододбора Српског културног центра (после 15 година животау заједничкој држави поставило се питање да ли српски национални интереси у њој заиста заштићени), али иу бројним левичарским организацијама и удружењима, као и самој комунистичкој партији.

Како тачно евидентира Обрадовић, крагујевачки спорт између два рата није се могао сматрати развијеним у националним размерама, а наставници су се спортом бавили у оквиру слободног времена. Бављење спортому гимназијама било је прописано законима и расписима Министрства просвете који су изричито забрањивали бављење свим слабим ученицима. Ученици Гимназије били су веома привржени фудбалској игри, а то је доводило до проблема између њих и њихових родитеља и наставника, који су чак 1931, године тражили да се ученицима „забрани футбал”. У овом спорту, пак,пронашли су се познати професорипопут Зарије Вукићевића, Владете Рајичића, Милорада Јовановића.

Они без којих се не може

И професори и ученици школе активни су били у хуманитарним делатностима, попут радау Црвеном крсту, „Потпори” , Друштву „Кнегиња Зорка”, „Милосрђу”, али и планинарском и туристичком друштву, верским удружењима…

Кроз Гимназију пролазе позна- ти научници Стеван Јаковљевић, И- гор Андрејевић Рудски, Милан Илић, Боривоје Дробњаковић, Радосав Марковић, уметници Војислав Трифуновић, К а р м е л о Штамбук, Петар Лазаревић, Митрофан Петрович Косенко, Јулије Аника, Глиша Годић, Јосиф Серда, Зарија Вукићевић, Светислав Максимовић, Машан Булатовић, Милен М. Николић…

„Наставници једне школе су ва- жна мера њеног угледа. Њихов приватни живот у мањим срединама није се лако могао одвојити одјавног,” закључио је аутор књиге Дејан Обрадовић.

„Кадаученик првог разреда предратне Крагујевачке гимназије, дечак од неких једанаест година, уђе на масивна школска врата и нађе се у унутрашњости монументалне зграде, са портретима знаменитих бивших ђака и професора, свакако је морао да осети тиху језу и осећај да је потребно много труда да се ослободи и крене стазама образовања које ће га повести ка неслућеним просторима, да достигне и престигне своје узоре који га тако прате из књига и са зидова. Веро- ватно је слушао о нечувеној строгости професора и малом броју оних који дођу до матурског испита”, пише Обрадовић, додајући да је ова елитна школа по својим одшколованим ђацима, по структури ученика, представљала супротну слику, много ближу стварности.

„Свима су науснама били њени великани, знаменити политичари, генерали, војводе, научници, који су својим сјајем засењивали већину ђака који су се зауставили пре полагања матурског испита, али су били добри у својим обичним пословима, људи који се не примећују, али без којих се може”, закључује Обрадовић.

Промоција књиге Дејана Обрадовића „Прва крагујевачка гимназијау културном и друштвеном животу града”, иако заказана за фебруар, током сретењских свечаности, биће одржанау марту, у школи о чијем је утицају и угледу писао усвом тестаментарном делу.

БИОГРАФИЈА ДЕЈАНА ОБРАДОВИЋА

Истраживач регионалне друштвене историје

Историчар Дејан Обрадовић рођен је у Рачи Крагујевачкој 1971. године. Дипломирао је на групи за историју Филозофског факултетау Београду 2001. године темом „Друштвени живот шумадијског селау Краљевини Југославији  на примеру Великих Крчмара код Крагујевца”. Магистарски рад на тему „Прва крагујевачка гимназијау културном и друштвеном животу града” одбранио је на Филозофском факултету 2008. године.

Радио је као професор у школама у Малим Крчмарима и Рачи и као библиотекар у крагујевачком Народном музеју, а касније и као кустос историчар у истој установи.

Бавио се културном и друштвеном историјом Србије и Југославије у 19. и 20. веку, историјом Крагујевца до 1941. године и биографским студијама о личностима из историје Југославије. Посебну пажњу је усмерио на истраживање нових извора за регионалну, локалну и друштвену историју, као и за историју приватног живота.

Био је сарадник Матице српске на „Српском биографском речнику” и повремени предавач у Истраживачкој станициу Петници.  Учествовао је на бројним домаћим и међународним научним скуповима и конференцијамау Алексинцу, Крушевцу, Крагујевцу, Рачи, Баточини, Великој Плани… Дејан Обрадовић био је члан редакције часописа „Шумадијски анали” и стални сарадник „Светлости” и „Крагујевачких”.  Био је коаутор четири изложбе чије су поставке излаганеу Крагујевцу и Београду (Етнографски музеј), а писао је и фељтоне и сценарија за документарне програме и учествовао у снимању многих телевизијских и радијских емисија.

Преминуо је 2010. године.

извор: КРАГУЈЕВАЧКЕ, четвртак 27.02.2014.године  пише: Зоран Мишић

• About
• Latest Posts

Пратите ме

Калдрмаш Крагујевац

Удружење грађана Калдрмаш настало је као добровољно невладино удружење са циљем да све праве калдмаше стави под једну заставу а то је опште добро и борба да град Крагујевац буде још лепши и бољи.

Пратите ме

Latest posts by Калдрмаш Крагујевац (see all)

• Вести КГ – заплењено 125кг дувана,наредне зиме можда потпуно чисти и суви улице и тротоари,оштетили ТРЗ за 275.000динара,рођено пет беба,поподне разведравање - 10. јануар 2015.
• Пријава за пливање за Крст часни - 9. јануар 2015.
• Новогодишњи успон на Жежељ - 9. јануар 2015.

Коментари

коментара