Нестаје још једна стара грађевина – „СТАРИ СРЕЗ” ОТИШАО У ИСТОРИЈУ – пише Зоран Мишић

Зграда при самом врху Карађорђеве улице, која је крајем 19. века саграђена за среско начелство, а њен подрум је дуго служио као апсана, коначно ових дана нестаје. Њено рушење почело је пре скоро десет година, тада је нешто „запело”, али сада је извесно да ће на месту среза бити вишеспратна зграда, пошто ова досадашња није добила статус државне заштите

У недељу, рано изјутра, дошли су мајстори, у бирократском жаргону „извођачи радова”, и прво затворили пешачки пролаз кроз врло прометни „тунел” који повезује Карађорђеву улицу са Нушићевом и, даље, Танаска Рајића. Пешаци су се мало бунили зашто им се затвара пречица, али није било боже помози. Од сада ће морати около.

Сутрадан је већ постављена ограда, препознатљива за градилишта, и било је јасно – руши се зграда коју су генерације Крагујевчана из тог краја звале „стари срез”. На том месту градиће се вишеспратница. Најупућенији и најистрајнији станар среза Васа Багра (овде се надимак апсолутно не подудара са карактером) каже да ће се градити целих шест спратова и то баш „габаритно”, целом дужином старе зграде и још добро „по дубини”.

Док се не врати на стару адресу, рачуна да ће то бити за две године, јер зграду прави поуздани Пера Зарић, Васа ће бити својеврсни надзорни орган; привремени смештај добио  је у згради одмах поред, па радове може да надгледа са две стране – и с прозора где живи, и из баште „Палигорића”.

Саграђена око 1890. године

 

Рушење зграде старог или, како је ређе називана, „горњег среза” уствари је почело још крајем фебруара 2005. године. Тада су расељени сви станари, на доњем крилу грађевине скинут је кров и оборени неки преградни зидови, али је рушење врло брзо обустављено. Настали су неки административни проблеми са инвеститором, затим нејасноће око власништва плаца, његове величине. Дуга је то бирократска прича, а за то време ова кућа била је више ругло него део историје града.

Када је видео да од прављења нове зграде на месту старог среза скорије ништа неће бити, горепоменути Васа вратио се у своју „гајбу”, једини од свих станара, па је још и адаптирао и увео гас. Показало се да је био у праву јер је распетљавање имовинских, локацијских и других нејасноћа потрајало скоро целих десет година.

Коначно, сада је сасвим извесно да препознатљива зграда, својеврсни градски оријентир и раритет старог Крагујевца заувек нестаје и, на жалост, даље ће живети само у сећањима. Спаса јој није било јер по процени стручњака Завода за заштиту споменика културе није била ни под једним видом државне заштите, дакле није ни културно ни историјски добро, већ је имала само третман дела архитектонске целине, што је не штити од рушења.

Нема поузданих података када је тачно подигнута зграда старог среза, али чињеница да је већ била уцртана у први регулациони план вароши Крагујевац, који је 1891. године израдио архитекта Лука Ивановић, указује да је највероватније саграђен у претпоследњој деценији 19. века. Томе иде у прилог и податак да је 1890. године донет Закон о уређењу округа и срезова (који је уз мање измене важио до Другог светског рата), па је за управе нових административних јединица  требало обезбедити одговарајући смештај.

У згради је било среско начелство, тело које је углавном било у надлежности Министарства унутрашњих дела, а највише се старало о безбедности подручја које је покривало. Срески начелници били су непосредни вршиоци полицијске и опште управне власти, али су имали ингеренције и над финансијским, просветним, привредним и санитетским делатностима.

Јауци из подрумске апсане

 

Када је учињен први покушај рушења старог среза 2005. године, новинари овог листа разговарали су са старим Крагујевчанима који памте време уочи Другог светског рата, када је у овој згради био смештен Срез гружански. Један од саговорника био је Зоран Тричковић, лекар-хирург у пензији, који је пред рат био малишан. Иначе, њихово двориште се граничи са срезом.

– Родио сам се поред те зграде и ту провео цео свој живот. Иза зграде среза, ка Нушићевој улици, налазио се затвор, који је раније срушен, из кога су затвореници бежали баш преко нашег дворишта. Из предратног периода памтим да је један од њих, неки Жућа, који је био оно што се у данашњем жаргону зове „вишеструки повратник”, често успевао да побегне из среске робијашнице, која је била права  обреновићевска апсана. Више пута гледао сам како Жућа прескаче затворски зид и кроз наше двориште бежи у мени непознатом правцу, прича Тричковић.

Раније смо од старијих житеља који су становали у близини среза слушали приче како су из подрумских просторија зграде, где је такође био смештен део апсане, чули крици и јауци затвореника док су их затворски пандури тукли.

По ослобођењу града 1944. године, у зграду ранијег среског начелства први су се привремено уселили Руси. Ту се налазила њихова комора и руски војници су у дворишту среза испрезали и хранили коње. По њиховом одласку зграда је припала КНОЈ-у, а онда је враћена старој намени, седишту Гружанског среза.

Иначе, према доступним подацима, Народни одбор Среза гружанског формиран је крајем 1944. године и, осим града, обухватао је села Баре, Борач, Велики Шењ, Вучковицу, Гледић, Драчу, Забојницу, Закуту, Каменицу, Кнић, Коњушу, Љуљаке, Опланић, Пајсијевић, Поскурице, Радмиловић, Рамаћу, Рогојевац, Станово, Топоницу и Честин.

Осим администрације, и у послератном периоду у подруму зграде среза била је апсана, у коју су углавном затварани сељаци који нису поштовали правила обавезног откупа, односно нису давали пољопривредне производе и стоку коју  је држава тражила. Прича се да су притворени сељаци говорили да их није срамота што су довођени у срески затвор – јер су тамо у добром домаћинском друштву.

Среска администрација пресељена је из зграде у Карађорђевој улици 1955. године, нешто раније измештен је и затвор, а просторије су претворене у стамбени простор. Тако је било све до пре десет година, када је решено да се објекат из 19. века уклони и на том месту сагради вишеспратница за 21. век.

Поред људи који су живели у згради старог среза, њу ће памтити и многи други Крагујевчани, посебно по пролазу кроз зграду, „тунелу” или својеврсном пасажу. Он је одувек био намењен само пешацима, никад није био колски пролаз, и био је најкраћи пут, рецимо, од болнице, поред „Палигорића” ка главној улици. Већ сада те „пречице” више нема, па ће пешаци, богами, морати поприлично да круже како би из Нушићеве и Улице Танаска Рајића „избили” на Карађорђеву.

Пролаз је умео добро да послужи и као склониште од летњих пљускова, а како једна једина сијалица у њему често није радила, био је и лепо месташце за заљубљене парове.

Некад било, сад се приповеда.

извор: крагујевачке, пише: Зоран Мишић