ОДЛАЗАК ЛЕГЕНДАРНЕ ПОЛУТКЕ „РАДНИЧКОГ“-АНДРЕЈА СТЕФАНОВИЋ АНДРА (1942 – 2013) – пише Зоран Мишић

ОДЛАЗАК ЛЕГЕНДАРНЕ ПОЛУТКЕ “ РАДНИЧКОГ “ – АНДРЕЈА СТЕФАНОВИЋ АНДРА (1942 – 2013)

Срцем и душом волео фудбал

Спортски Крагујевац остао је сиромашнији за још једну легенду – фудбалску. Пре десетак дана преминуо је Андреја Стефановић Андра , легендарна десна полутка „Радничког“ из генерације која је по први пут играла у Првој лиги ондашње СФРЈ. Андра је био и успешан тренер, први са завршеном вишом тренерском сколом у нашем граду.

Почетком прошле недеље кроз град се пронела вест : „Умро је Андра“. Тихо, после дуге и тешке болести, онако какав је читавог живота без обзира на спортске успехе и био, смирен, скроман, ненаметљив и повучен. Тог 29. јула Крагујевац је остао без још једне аутентичне спортске, фудбалске легенде. Чувена полутка „Радничког“ Андреја Стефановић Андра из славне генерације која је по први пут изборила учешће у Првој лиги оне велике, старе Југославије. Од Андре, како су га једноставно сви знали и звали, човека који је у славним данима Крагујевачких „Црвених“ био незаменљиви првотимац, а касније и тренер, и уз чије се играчко ​​и тренерско име везују највећи клупски успеси и пласмани, на комеморацији у Скупштини града надахнуто и са пуно емоција опростили су се саиграчи из „златне генерације Радничког“ Влада Вучковић Фазан и Сава Пауновић.  Андреја Стефановић Андра рођен је 1942. године у Цветојевцу. Фудбалску каријеру почео је подмлатку „Јединства“ из Крагујевца 1957. године, у тиму који касније мења име у „Младост“ , и у њему је играо до пролећа 1961. године, када са непуних 19 година прелази у „Раднички“ заједно са Драганом Станојевићем и Петром Вукосављевићем, где одмах постаје стандардни првотимац. Тада је у „Младости“ са Андром играо и наш познати фудбалски судија Добривоје Срецковић.

Себе је видео само у спорту

- Андра се, што је у то време била реткост, још као петнаестогодишњак потпуно посветио фудбалу . себе је видео само у том спорту. Наш тадашњи  економ клуба, чика Душан Живаљевић звани Маја Цоја, умео је да се стално „жали“ како му је Андра „Поцепао“ све лопте, јер је он долазио пре и остајао после тренинга, по цитав дан вежбајући шут по којем је касније бити карактеристичан као играч. Заиста , имао је касније у каријери фино изграђен шут преко живог зида са пуно „ефеа“ и на тај начин је дао много голова, сећа се Срецковић Андриних играчких почетака, додајући и да је он, иако левак, „користио“ добро и десну ногу.

- Био је изузетно луцидан играч са великом „фудбалском интелигенцијом“ и огромним знањем игре. Његове замисли на терену тешко су схватали и „читали“ и његови саиграчи, а камоли противници. Током утакмице увек је налазио иненађујућа, али права решења, сматра Срећковић. У „Радничком“ у којем остаје до 1964. године играо је на свим местима у навали, од десног па до левог крила. Његове игре нису остале незапажене иако је „Раднички“ тада играо другу, па и српски лигу. Звали су га и у „Црвену Звезду“, преговори су били већ обављени, али се у Андрине планове није уклапала раније договорена „Звездина“ турнеја. Заједно са саиграчем Звонимиром Бојовићем  Лотом прелази 1964. године у „Трепчу“ из Косовске Митровице за коју ће одиграти 80 утакмица и постићи 18 голова. Најдражи му је био баш против његовог несуђеног клуба када је „Трепча “ резултатом 2:1 избацила „Звезду“ из тадашњег Купа „Маршала Тита“. Завршио је крагујевачки ШУП као сервисер за тв уређаје, али се тиме никада није бавио. Једноставно, фудбал је био његов живот. Са супругом Радмилом, Радом, венчао се 1964. године, а две године касније родио им се син Дејан, такође фудбалер.  По повратку из „Трепче“ 1966. године постаје незаменљиви првотимац „Радничког“.

Јунак утакмице у баражу 

Играо је у чувеном баражу за улазак у Прву лигу ондашње СФРЈ у полуфиналу са никшићком „Сутјеском“ и легендарном финалу против  „Црвенке“. У првој утакмици  у Крагујевцу, коју је „Раднички „добио са 3:0, Андра је био јунак меча. Већ у петом минуту био је стрелац првог гола, а коначну победу је „оверио“ наместивши трећи погодак чувеној „златној резерви „Пери Миловановићу.  Играо је и у реваншу у Црвенки …  и „Раднички“ је коначно постао прволигаш….

- Тадашња генерација фудбалера  буквално је живела за „Раднички“. Њихов мото је био да „гину“ за клуб  и за град. Отац ми је причао да је играо и болестан и под ињекцијама,  толико је волео клуб, сећа се Андрин син Дејан очеве превелике љубави за „Раднички“ коју је  увек истицао. Из „Радничког“ почетком седамдесетих прелази прво у аранђеловачку „Шумадију“, а играчку каријеру завршава у ћупријској „Морави“. По окончаној играчкој започео је успешну тренерску каријеру, трениравши махом  крагујевачке тимове. Први је Крагујевчанин који је завршио  Вишу тренерску школу, иако, по природи скроман, никада није зелео да истиче ту чињеницу. Почетак Андрин тренерске каријере поново је био везан за његов вољени „Раднички“ у којем је био помоћни тренер Зорану Ристићу  када је крагујевачки клуб 1974. године по други пут заиграо у прволигашком друству. Крагујевачки фудбалер Влада  Радивојевић Чавка са Андром је  прво био саиграч у тиму, а касније му је Стефановић био и тренер приликом поновог уласка „Радничког“ у Прву лигу. О Андри као играчу, тренеру али, пре свега, као човеку и пријатељу има само речи хвале.

- Андра је срцем и душом волео „Раднички“.  Играо је десну полутку у  нашем славном нападу са Жабарцем, Пауновићем, Пауновским и  „Златном резервом „ Пером Миловановићем. Он је био мајстор за корнере и слободне ударце, а његове позиције за „слободњаке“ су биле негде на 18 метара од гола. Не сме се заборавити да је био јунак утакмице у баражу са „Црвенком“ где је дао први и наместио последњи гол, подсећа Чавка Радивојевић.

Инсистирао на струци 

По њему, Андра је био феноменалан играч. – Он је заиста знао све о фудбалу. Био је комплетан играч, добар стрелац и главом. Сви се слажемо да је као играч могао да је хтео да постигне и много више, сматра Радивојевић, додајући да су га сви у клубу волели и поштовали не само као „фудбалског генијалца“, већ и као изузетно доброг, повученог и скромног човека. По Радивојевићу Андреја Стефановић Андра био је и сјајан тренер и фудбалски педагог. То мишљење о Андри као сјајном  тренеру, спортском раднику и пре свега васпитача деле и фудбалери многих генерација из „Радничког“ , „Шумадије“ , „Арсенала“ и „Славије“ , које је годинама тренирао.

Са њима се слазе и фудбалски судија Срећковић .

- Андра је био миран , тих и повучен , али је држао до себе и није дао да му се мешају у тренерски позив. Као велики фудбалски зналац сматрао је да тим мора да предводи струка , а не кулоари , управе , политичари , политиканти и разни мешетари. Тај став није му ишао на руку у време када се он бавио тренерским послом јер је на тај начин тешко било опстати у нашим клубовима и онда, али и сада, тврди Срецковић. Сам Андра Стефановић истицао је да му је најлепши део тренерске каријере био период од 1976. до 1979. године када је био на челу омладинске школе “ Радничког “ и као стручњак промовисао цитаву генрецију младих и талентованих фудбалера попут : Горана Радојевића, Фиће, Врцана, Ђере, Кимија, Сирче, Дуце Николића…

Тренерским позивом бавио се и ван Крагујевца тренирајући тимове „Слоге“ из Баточине , „Напретка“ из Кушиљева и „Груже“. Тренерску каријеру завршио је 1993. године у фудбалском клубу „Славија“. Сахрањен је 31. јула у родном Цветојевцу.

Испуњене обе војничке жеље

На славне дане из играчке каријере преминулог Андреје Андре Стефановића данас, сем сећања све малобројнијих Крагујевчана који су се дивили његовом играчком  умећу, још увек подсећају написи посвећени његовом фудбалском мајсторству у спортској штампи. Тада је тако успешна и без мрље спортска каријера била адекватно праћена у ондашњим медијима. Андра Стефановић је у извештајима спортских новинара истицан као један од најбољих, најспремнијих и најпожртвованијих чак и у поразима „Радничког“. Са својим вољеним „Црвенима“ играо је и славне утакмице у тадашњем Средвоевропском купу против „Локомотиве“ из Кошица у онда Чекословачкој, а новинари су истицали да је у две утакмице постигао три гола, али и 1969. године на спектаклу у Крагујевцу када је „Раднички“ играо нерешено са Пелеовим „Сантосом“. Новинари и медији су га пратили и 1967. године на одслужењу војног рока, прво у Сомбору, а потом у Краљеву, где је заједно са њим војни рок слузио и славни Караси. Специјализовани часопис „Фудбал“ имао је рубрику која је пратила живот фудбалера у војсци, па је у једној од њих изашао и разговор са нашим Андром Стефановићем. Тада, те 1967. године Андра „војник у копачкама“ имао је само две жеље: да његов „Раднички“ не испадне из Друге лиге и да његов шестомесечни син Дејан постане добар фудбалер. Обе су му се испуниле. Његов повратак у „Раднички“ забележио је и тада неприкосновени спортски магазин „Темпо“  чланком  „Повратак у старо јато“ у којем новинар наглашава да навијачи и управа крагујевачког тима очекују највише баш од изванредног фудбалера – Андреје Андре Стефановића. Тако је и било.

извор: Крагујевачке новине, четвртак 8. август  2013. године                     пише: Зоран Мишић 

• About
• Latest Posts

Пратите ме

Калдрмаш Крагујевац

Удружење грађана Калдрмаш настало је као добровољно невладино удружење са циљем да све праве калдмаше стави под једну заставу а то је опште добро и борба да град Крагујевац буде још лепши и бољи.

Пратите ме

Latest posts by Калдрмаш Крагујевац (see all)

• Вести КГ – облачно са кишом и пљусковима - 3. септембар 2014.
• Креативни курс гитаре у СКЦ Крагујевац - 2. септембар 2014.
• СКЦ – Учешће на 10. Међународном фестивалу „Урбан фест“ – Ниш - 2. септембар 2014.

Коментари

коментара