Одлазак последње турске држављанке – пише Зоран Мишић

ПРИЧА О ЖЕНИ НЕОБИЧНОГ ПОРЕКЛА КОЈА ЈЕ НЕДАВНО ПРЕМИНУЛА

Одлазак последње турске држављанке

Пре две недеље у 103. години преминула је Крагујевчанка Благородна Анастасијевић, супруга бициклистичког мајстора – легендарног Колета. Можда и није била најстари ја у граду, Крагујевчанка, али је због свог места рођења – Битоља, последња осо ба у нашем региону која је у детињству била поданица султана и Отоманске империје.

Провевши баш дуг и посвећен породични живот, пре две недеље упокојила се Благородна Анастасијевић, супруга легендарног чаршијског мајстора за оправку бицикала Колета. Провевши свој живот онако како јој и само име казује, бака Благодродна можда и није најстарија Крагујевчанка, али је, што данас звучи просто невероватно, последња наша суграђанка ко ја је због места рођења – Битољ, била у најранијем детињству поданица турског султана и држављанка Отоманске империје. Данас када се, захваљујући екстремној популарности серије „Сулејман Величанствени“ свакодневно са телевизијских екрана излива „жал и дерт“ за „пустим турским“, изгледа нереално иу домену фанта стичног да је у нашем окружењу до 7. децембра живела жена ко ја је рођењем уписана у књиге рођених Османлијског царства. Благородна није доживела баш Сулејмана, да не претерујемо, али 1911. године када је рођена као српкиња из Македоније, пре почетка балканских ратова, на власти у том делу Балкана био је претпоследњи турски султан из Османске династије – Мехмед Пети, који је владао од 1909. до 1918. године. Њено девојачко презиме, по најновијим изводима из књиге рођених у Македонији, било је Белевска – Стојчев (из приложеног извода из доба Вардарске бановине је Стојчевић) јер се на тим турбулентним просторима како ко освоји власт мења презиме и додаје (или одузима) ић, ов, ев…

Стопили се са градом

Рођена је 17. марта ( по новом календару ) 1911. године у Битољу и уписана у књиге тамошве српске православне цркве и да је поживела још три месеца напунила би тачно 103 године. И по одласку Турака са тих простора живот је био тежак и трајала је велика, свакодневна борба за опстанак. У то вре ме деца нису ишла у школу, поготово жене. Процедура је била следећа: четири основне, па на занат. Моја мајка Благородна савладала је занат и била изузетан мајстор за штрикање на штрикаће машине, радећи код газдарице Гркиње Калаузи , прича њен најстарији син Сотир, данас просветни радник у пензији. Прича о њеном животу има и дозу патине оног старог Крагујевца, ко јег већ деценијама више нема. Њен супруг Никола, кога генерације Крагујевчана памте искључиво по надимку мајстор Коле, био је синоним за крагујевачки бициклизам. Овде је стигао тридесетих година прошлог века из родног Битоља као шегрт, прешавши за дупло већу плату. Терет издржавања породице пао је на њега, јер му је преминула мајка Василија ко ја била слушкиња код руског конзула у Битољу , а отац ослепео за време балканских ратова.

Стопио се са градом и заволео бициклизам и спорт уопште. Није било шансе да пропусти утакмицу „Радничког“ све до сво је смрти 1997. године, истиче његов син Сотир , показујући очева бројна признања и плакете, почасне карте и бесплатне улазнице које је „зарадио“ као „највернији гледалац“ крагујевачких „црвених“.

Супруга и он били су вршњаци и зна ли су се још од раније из Битоља, али су се 1939. године зближили, затим верили и 1940. године венчали у Крагујевцу. Те давне 1940. године породица Анастасијевић свила је своје породично гнездо у тадашњој и садашњој улици доктора Илије Коловић (у међевремену, у поратном периоду, Душана Дугалића) станујући код породице Јевтовић. Већ наредне године рађа им се најстарији син Сотир, па млађи Димитар Тале и потом ћерка Нада.

У Крагујевцу мајка се није бавила својим занатом, већ је била само домаћица. Њене обавезе биле су велике и везане не само за породицу и кућу, већ је свако дневно морала и да кува и спрема ручак за све раднике који су радили у очевој бициклистичкој радњи, наводи Сотир који са својим синовима и данас наставља традицију бициклистичке институције „Коле“, која траје већ девету деценију. Благороднина породица по завршетку рата 1945. године сели се у уџерици у којој је живела све до смрти, у улици Кнегиње Љубице. За то време, радња „Коле“ селила се, између осталог, и у данашњу Лоле Рибара (тада Цара Николаја), па Масарикову, онда код данашњег Хотела „Крагујевац“, па испод старе робне куће… Захваљујући помоћи Боре Петровића, што Колетова породица никада није заборавила, прешли су потом у гаражу иза „Милоша Великог“, на месту данашњег „Безистана“, потом су један дужи период би ли изнад некадашњег „Абрашевића“ (и данашњег истоименог тржног центра) у главној улици, да би се последњих деценија коначно скрасили у Косовској број један, преко пута „Заставине“ школе.

Петоро унука и шесторо праунука

Благородна Анастасијевић дочекала је петоро унука, Владимира, Николу и Сашу од сина Сотира и Николу и Николину од ћерке Наде. Захваљујући дубокој старости стигла је и да се обрадује рођењу чак шесторо праунучади: Саши, Анастасији, Матеји, Марти, Петри и Дори. За јубиларни стоти рођендан праунук Саша поклонио јој је јастук са пригодно извезеном „стотком“. До недавно се добро држала, али је пре две године и пак пала у постељу. Била је и слепа, али потпуно свесна и увек расположена да поприча о старим, добрим временима и чаршијском Крагујевцу кога одавно нема.

- Памтила је све, каже њен син. О њој је бригу водила породица, али највише млађи син Тале, који је , по речима брата, водио рачуна да све храна, лекови, нега… буде попрописаним „таблицама“ и „тачно у грам“. Такође, њена породица је изузетно захвална и крагујевачким здравстевним радницима, пре свега њеној докторки Славици Радосављевић из здравствене станице „четворка“ и бројним лекарима и медицинским сестрама из Кућног лечења који су је свакодневно обилазили и пазили последњих неколико година. Благородна Анастасијевић преминула је 7. децембра, а сахрањена два дана касније на гробљу Бозман. За њом остаје породица, али и прича о граду, Србији, Југославији (монархији и републици), па ио турској царевини.

Извор:  Крагујевачке новине, четвртак, 19. децембар 2013            пише: Зоран Мишић

• About
• Latest Posts

Пратите ме

Калдрмаш Крагујевац

Удружење грађана Калдрмаш настало је као добровољно невладино удружење са циљем да све праве калдмаше стави под једну заставу а то је опште добро и борба да град Крагујевац буде још лепши и бољи.

Пратите ме

Latest posts by Калдрмаш Крагујевац (see all)

• Вести КГ – облачно са кишом и пљусковима - 3. септембар 2014.
• Креативни курс гитаре у СКЦ Крагујевац - 2. септембар 2014.
• СКЦ – Учешће на 10. Међународном фестивалу „Урбан фест“ – Ниш - 2. септембар 2014.

Коментари

коментара