ОДЛАЗАК ПОСЛЕДЊЕГ СТЕФАНОВИЋА ИЗ ПОРОДИЦЕ ЧУВЕНИХ КРАГУЈЕВАЧКИХ ИНДУСТРИЈАЛАЦА – пише Зоран Мишић

Нераскидиво везан за завичај
У Љубљани је преминуо Светозар Тоза Стефановић, син Стевана, предратног власника фабрике конзерви, човека који је са супругом Дором за Крагујевчане био добротвор, а за послератне „народне власти” – непријатељ и издајник. Светозар је наставио породичну традицију бавећи се технологијом хране, до смрти је био везан за Крагујевац, тражио од кумова да му пошаљу шумадијску земљу са плаца испред очеве и дедине фабрике, писао ћирилицом…

Пуна су нам уста завичајности, историје, традиције… А неке заиста битне ствари везане за град, његову историју и традицију, којом се толико дичи, промичу потпуно незапажено. Тако се у Крагујевцу тек прошле недеље, и то на посредан начин, сазнало да је у Љубљани преминуо Светозар Тоза Стефановић (88), син чувеног предратног индустријалца Стевана Стефановића, предатног власника фабрике конзерви и његов једини и последњи директни мушки потомак. Вест је у његов Крагујевац стигла посредно, Светозарев сестрић Саша, син сестре Емилије, који живи у Београду, јавио је старим Стефановићевим кумовима породици Димитријевић.

Светозар је преминуо у љубљанској болници 11. фебруара од последица сепсе плућа, а то нико у Крагујевцу није објавио.

Читав свој радни век провео је у Словенији, као персона нон грата у родном Крагујевцу и завичајној Србији, а очигледно да Словенцима његово „класно порекло” никада није засметало. Напротив, у тамошњој средини био је изузетно уважаван и цењен стручњак, наставивши да се као технолог прехране бави породично традиционалним занимањем, али до краја живота патио је за родним градом и својом Шумадијом. За разлику од града и завичаја који Светозару и свим Стефановићима никада нису опростили то што су деценијама били најуспешнији привредници са ових простора и градили га и унапређивали генерацијама, Тоза Стефановић им то никада није замерао.

Једноставно, био је добар и племенит човек. Знао је да иза прогона и погрома њега и читаве његове породице не стоје обични људи, житељи Крагујевца и Шумадије, већ да је био такав историјски,политички и идеолошки тренутак у коме су многи чак и више страдали. Он и његова породица били су срећни што су извукли живе главе и никада се никоме нису пожалили, каже њихова кума Миланка Димитријевић, судија Вишег прекршајног суда у Крагујевцу која нам је вест о његовој смрти и пренела.

А имао је Светозар Стефановић небројено разлога да се никада и не осврне на Крагујевац, а камоли да га чува у лепом сећању и буде нераскидиво везан за њега. Једноставно, као човек велике душе био је изнад тога.

Прва пресуда смрт стрељањем

Његова лична и голгота читаве породице почела је са првим даном ослобођења. Иако су отац Стеван и Мајка Дора са цвећем дочекали „ослободиоце” и предали им читаву фабрику конзерви, експресно им је суђено и осуђени су као издајници и непријатељи народа.

Тај процес узбуркао је читав Крагујевац и ширу област јер сами Крагујевчани нису заборавили колико су их Света и Дора помагали, али суд нових власти био је немилосрдан и Светозар је осуђен на смрт, чак без образложења, јер је по мишљењу тадашњег правосуђа – она било „непотребно”.

Нису помогла ни сведочења бројних Крагујевчана, чак истакнутих левичара и припадника победничког покрета, да су их Света и Дора помагали (чак ни сведочење рођене сестре Моше Пијаде, коју су под претњом смртне казне због прикривања Јевреја Стефановићи, крили у својој кући, представљајући је као рођаку) превагла су сведочења лажних и монтираних сведо- ка.

Светина супруга Дора, коју су због помоћи оближњој ромској заједници звали „Циганска мајка”, имала је њихову нескривену подршку и на суђењу. Доле потплаћени Цигани, узвикивали су „монтирани” скојевски гласноговорници. Нисмо ми више Цигани, ми смо сада братство и јединство, искусно су им узвраћали браниоци госпође Доре из Лицике.

Није вредело и онаје осуђена на годину дана затвора (издржала је казну готово до краја) у логору на Метином брду. Тадашње власти посебно је иритирао гест Крагујевчана који су је сваког јутра сачекивали нудећи јој храну да претекне комунистички казамат.

Била су таква времена. Нисмо знали на који други начин да дођемо до фабрике, правдао се нашем колеги Љубиши Обрадовићу који је пре две и по деценије писао фељтон о породици Стефановић један од тадашњих угледних првобораца и заговорника „новог морала”. Од тога, већ давно покојни,Света и Дора нису ималио никакву вајду. Деца Свете Стефановића напи- сала су молбу за помиловање председнику Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије др Ивану Рибару, обративши им се овим речима: „Нашем оцу ставља се у грех да је био пријатељ Немаца. Ми знамо да су велики пријатељи Немаца побегли са њима, а наш отац остаде да сачува и преда неоштећену фабрику нашој војсци. Немцима није било од користи да фабрика остане неоштећена и да остане огромна количина залиха која се сада користи за нашу војску, па ипак је наш отац некако успео да све то спречи и сачека ослободилачку војску, а није ни помислио да крене путем издајника заједно са Немцима као што су то појединци учинили. Родитељу и спасиоче наш – Тебе који своју децу као најмилије благо даде за слободу народа, молимо и клечимо пред тобом да нам спасеш оца. Спаси му  само живот, за шта те једино молимо, а ми се заклињемо да ћемо твоју доброту, спаситељу наш, ценити и поштовати. Смилијте се и поклоните живот нашем оцу, племенити и добри наш друже”, стоји у молби коју су 15. јануара 1945. године потписала малолетна деце Стевана Стефановића, Светозар, Даница, Емилија и Олга.

Власт се смиловала и пресуда смртне казне стрељањем преиначе-на је Стефановићу на 15 година робије у Пожаревцу, одакле је изашао после пет година са ампутиране обе ноге.

Сам Рибар у представци, за коју је написао да се „достави на руке другу генералу Александру Ранковићу”, напомиње да су му стигла и многа друга писма од грађана крагујевачких који се солидаришу са молбом деце. Светозар је по писању молбе за помиловање упућен у војску, док су се његове сестре Даница, Емилија и Олга довијале преживљавајући по Крагујевцу од помоћи добрих људи и пријатеља који их нису заборавили, попут будућих кумова Димитријевића. Деда наше саговорнице Јован из Белошевца обилазио их је и хранио свакодневно.

Светозар – наследио име и струку

По изласку из логора Дора је послушала савете пријатеља, променила је име у Дара и одселила се са ћеркама у Београд, где их је школовала и издржавала као куварица у Амбасади Пољске, телефонисткиња у „Мањежу”, пензинисавши се као чистачица у библиотеци. Супруг Стева премунио је 1956. године. До краја живота, иако тежак инвалид, био је огорчен што му по изласку из Пожаревца нове власти нису дозволиле да се ичим бави.

Његов син Светозар наследио је не само дедино име, већ и смисао за бављење породичним послом. Није му било дозвољено да се у Србији школује (власт му није одобрила да студира јер је са „средњом школом довољно оспособљен за рад”), али зато у Словенији јесте. Дошколовавао се и пекао занат тамо и у немачкој фабрици „Метен”, у којој су се некада школовали и његови преци. Његово знање и труд били су одмах препознати у љубљанској фабрици хране „Емона”, у којој је стекао пензију као истакнути стручњак.

Оженио се Аленком, дипломираним економистом, и са њом имао ћерку Даринку – Дору Стефановић, удату Берчич, која такође наставља породичну традицију и инжењер је технологије прехране. Иако су му Немци много пута нудили да остане код њих за много већу плату, био је лојалан Југославији и враћао се у „Емону”.

Волео је да навраћа у свој завичај. Као стручњак био је позван на јубилеј, 80. година фабрике, али је одбио „почаст” да седи са руководиоцима и функционерима, „вадећи се” да му је место мећу колегама технолозима и инжењерима. Ниј е желео да буде на свечаном ручку, а тадашње обезбеђење УТРО-а није му дозволило да се слика у кругу фабрике која је припадала његовом оцу и деди. Наш тадашњи репортер Радоје Миливојевић фотографисао га је испред очевине и дедовине.

„Као послован човек често путујем и обично ми доручак преседне после ноћења у неком српском хотелу. Замислите, послуже ме ујутро „Подравкиним” џемом. Немам ништа против „Подравке”, али ми је жао што више нема џема из крагујевачке фабрике која је пре рата у томе предњачила у Европи, у време када други нису имали појма шта је то прерада воћа”, са тугом је „признао” новинару тадашње „Светлости” Љубиши Обрадовићу „вечити Крагујевчанин” Тоза Стефановић, не могавши ипак да преболи што су од прворазредне фабрике хране његових предака послератни „кадрови” успели да направе провинцијску кланицу.

Викендица у Истри – „Лепеница”

– Памтим га као човека који никада није мировао. Стално је нешто радио, сам направио викендицу на мору у Истри у насељу Црвени врх, прекупута Пирана, у којој смо моја сестра Марија и ја летовали баш као чланови његове породице, каже кумица Миланка Димитријевић. Стефановићи никада ни су за боравили помоћ њеног де да Јове и када се Светозар венчавао њен отац Радомир био му је кум. Радомир је крстио и ћерку Дору у православној цркви. За то нераскидиво пријатељство и кумство наша саговорница „награђена“ је 1969. годи -не у школи „Ђура Јакшић“ двојком из истори је, када се супроставила наставнику Ракићу, одговоривши му да њени кумови нису били „Мрачни експолататори и трули капиталсти „, већ вредни и поштени људи.

– Сви Стефановићи, и кум Светозар, би ли су сјајни, племенити људи. Иако изузетно образован, Тоза је био скроман и увек му је пријало друштво обичних људи. У његовој викендици на мору, коју је из носталгије назвао „Лепеница“, као још један доказ колико му је недостајао родни град, он је потпуно променио компилук. Успео је да измени традиционално затворене Словенеце, они су са њим пили ракију из Шумадије, певали на тераси, роштиљали или је ли кифлице са орасима, ко је је он обожавао, а које му је моја мама спрема ла, каже Миланка,
додајуђи да је као прави Шумадинаци обожавао купус са ребарцима и проју.
Умео је када га посао нанесе у ове крајеве „​​да налети“ буквално на 15 минута и обиђе Крагујевац и кумове у Белошевцу.
– Само да вас видим, поздравим и уверим се да сте сви добро и здраво, рекао би при одласку. Ето, такав је човек био, сећа се Миланка Димитријевић.
У завичај је долазио све док га је здравље служило, по следљи пут у новембру 1996. године.
- Пре четири-пет година за молио ме је да му у кесице спаку јем земљу са плаца испред „Звездине“ фабрике и из нашег дворишта у Белошевцу. То је био још један доказ колико је био везан за свој Крагу јевац и Шумадију, са су зом у оку прича наша саговорница.
У град својих предака наставила је да долази и његова ћерка Дора, 1995. и 2000. године, а последњи пут четири године касни је са својим у нуком Роком, који сада има 11
година. Светозар никада није престао да пише ћирилицом и кума Аленка ју је научила, у знак поштовања према супругу, па се и она, иако рођена Словенка, служила тим писмом, да о ста не у непрекид ној вези са овим крајем, прича Миланка Димитријевић.
– Још један доказ скромности био је и став кума Светозара када би му мој о тац поменуо повраћај фабрике, као и Дорин долазак на њено чело, он би се само насмехнуо и рекао: „Ма, пусти то, куме. То је прошлост“ и наставио да прича о другим, свакодневним стварима без трунке огорчености.
Волео је Србију, отета имовина предака га никада није интересовала у смислу да тражи да му она бу е враћена.
Ипак, до нечега другог му је било и те како стало и то је дочекао.
– Њему и свим члановима породице било је важно да њихов о тац Света буде рехабилитован. Дочекали су то пре пет година, док су још сва деца била жива, да се са његовог личног и поро дичног имена скине љага и квалификација“ народног непријатеља“ и „издајника“ у  процесу вођеном у Окружном суду, појашњава нам кума Стефановића.
Старо кумство заслужило је и старо временску, лирскију форму изражавања од данашњих елетронских СМС-ова, па је наша саговорница породици преминулог кума у Словенију упутила
пи смо саучешћа у којем каже:
„Ми нисмо учествовали у његовом прогонству из земље Србије,  али и сами осећамо кривицу, јер смо део ове заједнице, па ћемо учинити све да се његово име не заборави“.

Највећа крагујевачка добротворка

Дора, право име Даринка, роћена је у Сомбору 1900. године у угледној породици Бикар, која је у Војводину дошла са Арсенијем Чарнојевићем. Из њене породице је и патријарх Георгије Бранковић, кога је на слици „Сеоба Срба“ овековечио Паја Јовановић. Школовала се у Сомбру и Пешти, где је за вршила конзерваторијум за клавир.
Краља Александра је дочекала 2 пу та: 1918. године као ослободиоца Војводине, а 1933. године испред делегације у гледних Крагујевчана поводом сто годишњице Гимнизије.
Стари Крагујевчани су сведочили да није постојала добротворна и хуманитарна акција коју Дора није помогла парама или производима из фабрике Стефановић. Није
било човека којем се нису „отворила Дорина врата“, којим год поводом да је на њих закуцао.Није заборављала ни „беле“ Ру се које је помагала новцем и храном. Списак њених доброчинастава немогуће је саставити, али о стаће записано да су је комши је Роми из насеља Лицика звали „нашом мајком „, а да су сељаци из Станова и околине причали да децу „воде прво код ње, па тек онда код лекара“. За вре ме рата основала је „Хранилиште“ и са фијакером обилазила околину прехрању јући ратну сирочад.
Војни суд у Крагујевцу ништа од овога није узео у обзир, оптужио је за сарадњу са четницима и осудио на логор на Метином брду.

Од најмодернијих погона до руине

Прву парну фабрику у Србији за производњу пекмеза подигао је у Станову Илија Лицикас 1897. године. Наредне године она је добила назив „Фабрика за прераду и конзервирање сва- коврсног поврћа и воћа за јело и људску храну уопште и израду конзерви од меса и хранљивих делова домаћих животиња”. Проблеми у транспорту прехрамбених артикала због не- одговарајуће амбалаже условио је 1901. године изградњу фабрике буради.

Набалканској изложбиу Лондону 1907. го- дине пекмез произведен у Станову добија златну медаљу за квалитет, а те исте године Светозар Стефановић, трговац из Београда, постаје сувласник фабрике, две године касније и једини власник становљанских индусгријских објеката. Фабрика поново мења име у „Прва српска повлашћена фабрика за конзервирање воћа, поврћа и меса – Фабрика пекмеза и Фабрика буради”. Производна делатност се проширује на месо и прераду свих врста воћа и поврћа и од тог доба па све до краја Другог светског рата Стефановићева фабрика је највећа прехрамбена индустрија у Србији.

Између два светска рата Светозареви синови Стеван и Милутин подићи ће нове, изузетно модерне капацитете за производњу, а њихова фабрика постаће битан фактор индустријског развоја Крагујевца и околине. Непосредно пред Други светски рат фабрика Стефановић је производила више од 200 прехрамбених производа, од чега само од воћа 115 артикала. Производња конзерви износила је 93 посто њихове укупне производње 1939. године.

У њиховом производном асортиману налазиле су се паштете, говеђи гулаш, говеђе печење, сарме од виновог листа, пуњене паприке и тиквице, бифтек са кромпиром, грчки лунгебратен, шкембићи, трипе на далматински начин, језик у пикантном сосу, пиле у аспику, печурке, ајвар, шпаргла, ђувеч, спанаћ…

На дан евакуације бивше југословенске војске 1941. године из фабрике је реквирирана роба у вредности од осам и по милиона тадашњих динара. Немачке власти су заузеле фабрику и наредиле да се храна и конзерве производе искључиво за њихове потребе. На чело фабрике стављен је Немац, фолксдојчер Иван Бургхард, а Стефановићу, његовој породици и радници- ма у случају евентуалних саботажа и опструкција производње запрећено је стрељањем.

У току рата у фабрици је радило између 400 и 900 запослених, а Стефановић је упркос немачким ригорозним контролама успео у заробљеништво да пошаље 4.000 пакета хране. Немци су приликом евакауације изнели из фабрике 60 милина динара. За разлику од претходног рата, из овог је фабрика изашла неоштећена са робом у вредности од 320 милиона динара. Конфискованаје 1945. године и одмах је наставила са радом. Још су Немци били по улицама, када је Стефановић ухапшен као народни непријатељ, и данас се сећају старији Крагујевчани. Суд га је, иако је већину тачака оптужбе одбацио као неосноване, осудио на смрт стрељањем и конфискацију 99,99 посто имовине. На условну слободу пуштен је 1952. године, а дефинитивно помилован годину дана касније. Умро јеу Београду 1956. године. Поводом стогодишњице фабрике, 1987. године, у монографији која је издата тим поводом од стране „црвене” редакције његов живот и рад, као и држање под окупатором, врло су повољно оцењени. Данас је читав комплекс под називом „Стара Звезда”, по нашем обичају, претворен у руину.

извор: крагујевачке, четвртал 7.март 2013.године                                                                  пише: Зоран Мишић

• About
• Latest Posts

Пратите ме

Калдрмаш Крагујевац

Удружење грађана Калдрмаш настало је као добровољно невладино удружење са циљем да све праве калдмаше стави под једну заставу а то је опште добро и борба да град Крагујевац буде још лепши и бољи.

Пратите ме

Latest posts by Калдрмаш Крагујевац (see all)

• Вести КГ – нападнути радници Чистоће, рођено пет беба, ватерполисти Радничког у лиги шампиона,облачно без падавина - 13. новембар 2014.
• Вести КГ – град пред банкротом, ноћ позоришта и у Крагујевцу, рођено седам беба, Тигрице и ватерполисти наступају у Евро такмичењима,претежно облачан дан - 12. новембар 2014.
• Вести КГ – данас Дан примирја, синдикат Наменске ускоро одлучује о даљим корацима,рођено седам беба, данас леп и сунчан дан - 11. новембар 2014.

Коментари

коментара