Начин на који су предузетници Града Крагујевца дискриминисани, навели су ме да се овим путем јавно обратим како би остварила минимум својих права која су ми законом „омогућена“.
Наиме у Закону о оглашавању у одељку 2 ОПШТА ПРАВИЛА ОГЛАШИВАЊА, Слобода оглашавања, члан 4, став 1 јасно пише: „оглашавање је слободно, уз иста права и обавезе домаћих и страних правних и физичких лица. Нико не сме спречити објављивање огласне поруке због идеје или мишљења о јавним стварима која су у огласној поруци садржане. Оглашавање се обавља у складу са законом, другим прописима, добрим пословним обичајима…“
Када ме је комунална полиција обавестила да мој постер који садржи само пословне податке који омогућују потенцијалним клијентима лакше сналажење, јер ми се пословни објекат налази у стамбеној згради, била сам благо речено збуњена грубим кршењем мојих законских права које побија одлука на нивоу града. Није ми јасан став Града да се добровољно одриче значајних среедстава која би се на основу такси за оглашавање могла слити у градску касу која је празна. Сигурна сам да ни један предузетник који легално обавља своју делатност у центру града где су закупи ионако астрономски као и сви остали трошкови, одбија да плати такву врсту маркетинга јер они ионако представљају, како закон каже, добре пословне обичаје.
Забрана дискриминације, члан 9. став 1, недвосмислено каже: „Забрањено је неоправдано одбити објављивање, односно емитовање поруке, или на други начин неоправдано правити разлику или поступати, искључивати, ограничавати или давати првенство, различитим оглашивачима, у истим или сличним ситуацијама.“
Све ово изазива сумњу да иза свега стоји договор односно прављење позиције за некога ко може покрити оглашавање на нивоу града, мада је закон у томе изричит. Срамно је да лична добит и интерес могу да стоје испред интереса шире друштвене заједнице.
Желим да скренем пажњу надлежнима на ставку 5. Оглашавање на јавном простору – Појам – члан 29. где се децидно наводи: „Оглашавање на јавном простору јесте вид оглашавања путем средстава подесног за упућивање огласне поруке, на јавној површини или другој површини изван затвореног простора, која је доступна јавности, односно неодређеном броју примаоца“.
Иако сам предузетница и не разумем се најбоље у правне норме, из ових пар навода ми је кристално јасно која су моја права по питању оглашавања, а једноставно их је немогуће остварити у граду у коме сам рођена и у којем обављам свој посао и жеља ми је да се град развија. Да ли је могуће да је град, који је симбол напредних идеја, тако ригидан по питању остваривања основних права и слобода?
Незадовољна предузетница
Коментари
коментара
