О(Т)КОПАВАЊЕ СКЦ БАШТЕ

Оно када целог живота мислиш да је у Крагујевцу око музике све изгубљено и да је немогуће да се догоди било шта нормалније по рокенрол питању, 1990/91 остаће златним словима утиснуте у мојој и, верујем, души сваког човека који је посећивао подрум, посебно башту крагујевачког СКЦа. На упражњено место DJа СКЦ клуба, које је из некаквих разлога напустио Саша Јанчић, у сасвим неформалном разговору са покојним Цолетом и секретарицом Љишом, ’88 .- ’89-те успео сам да се поново укрцам на брод који је обећавао занимљиву пловидбу. Цолета сам знао целог живота, још из Позоришта где су заједно радили мој отац Власта и његов, Љуба. Калдрма, брале! И просторија „Дома самоуправљача“ (!!!) где смо 1984те, између осталог, урадили, врло наивно, презентацију словеначке диско куће „Документарна“ и албума група Avtomobili,Gast’r’bajt’rs и Flexy Gang. „Јер смо тако у могућности „, али смо урадили!. Тада нешто ништа нисам био задовољан догађањима, финансијама и целокупном ситуацијом и само сам испарио на дуже време. Пар година касније, СКЦ је премештен у подрум бивше Учитељске школе, односно ПМФа, где се до 1990те све вртело на три просторије са понеким концертом, а под Прежином командом, кога су, не знам зашто, још тада звали „мали тита“. Пазите, ништа ново, опет стара, сива зграда, као у случају Дома Омладине! Као да младе доводиш у старачки дом. Али, на свеопште изненађење, неким чудом, сложиле су се све боје на животним странама Рубикове коцке, џек пот је склопио 3 шљиве. Неискоришћени простор између Техничке школе и ПМФа после ограђивања металним таблама / рекламама постаће Башта СКЦа и поприште концерата готово свим значајни(ји)х група група тог доба. Лепа бина, али са грозном акустиком, расвета која „врши пос’о“ и уиграни тим који ради све како би требало. Гледаш, слушаш и не верујеш, као да је Крагујевац центар света. А што не би био?! Октобар 1864, Бајага и Инструктори, Ван Гог, Рибља Чорба, Дејан Цукић, Електрични Оргазам, ЕКВ, Дисциплина Кичме, свакако Партибрејкерси и као круна свега, поново окупљени Смак. Да и не рачунамо групе из локала, па и из бивших република. То је све био Нешин ресор у шта се нимало нисам мешао. Једино ми је западало да као некакав конферансије / церемонијал мајстор / будала громогласно најављујем групе на почецима концерата, као Џоел Греј у Кабареу, што ми се нимало није свиђало, јер је народ свакако знао кога је дошао да гледа и слуша. Најпаметнији је испао менаџер ЕКВ Грга који се само слатко насмејао и рекао да се управник остави вашарских глупости и будалаштина, јер док је он жив​​, ЕКВ нико неће да најављује. Шлаг на торти и право откровење био је изванредан и до тада невиђен професионални разглас у Дракчетовом власништву (са помагачима Микицом, Грујом и Владом). Комплетан састав људи, од првог до последњег, је машински прецизно и професионално радио свој посао. Јагода на шлагу (и то шумска!) Је да сам знао и тих 5000 вати да закуцам у црвено (!) Слушајући, рецимо, омиљени CD Little Feat “Waiting For Columbus“, загревајући више себе него народ , испред неког од концерата. И то ми понекад није звучало довољно гласно… Како сам само уживао… Тако моћан звук ниједан кућни хи- фи систем не може ни да имитира. Али, рођаци, додатно убрзање није пријало баш свима. Прво, из ондашње Заставе дошли су некакви инжењери и на учестале жалбе околних станара на прегласну музику, измерили скупим Бруел анд Кјаер апаратом импозантних 115 децибела, иначе на 120 оглувиш!  Друго, из „Октобра“, пред концерт, примедба Цолета била је да би требало пред свирку да пуштам нешто лагано, опуштајуће, а у ствари, то им је било пренемагање и финта да народ не провали колико су танки као музичари. Треће-Која је пред свој наступ увређено питао да ли је ово концерт Партибрејкерса (1) или Дисциплине Кичме (2) јер сам намерно, сат времена грувао, ко на тикету, кеца испред двојке. Партибрејкерсима никада није сметало ништа, пуштај шта хоћеш, они шибају своје и оду и за мене су били и остали највећа и најоригиналнија СРПСКА група свих времена. (Због њих сам тада био и исмеван, као, немају појма, лоши (!) свирачи, букачи … а данас ?!) На концерту Оргазма ’91е, неко је, веома, веома интелигентно, из публике, гласно тражио да свирају “Игра рокенрол цела југославија“, што су Гиле и екипа ‘ладно прескочили и направили се глувима (пичке!), јер је у Хрватској већ почињао рат. Најодвратнији од свих био ми је Антоније Пушић, док је Пера Јое (Блуз трио) један од најбољих људи које сам срео у животу. Случајно сам ту чак приметио и Милета, са мог преподневног редовног посла, како још „случајније“ шпијунира 10ак минута шта ја то увече радим хонорарно, мада он ту не би требало да се нађе ни по ком основу. Није параноја, већ пандурска посла.  Да не бих седео беспослен за време концерата, имао сам и чуварско задужење да никоме не дам да на дивљака упада без карте. То ми је било посебно одвратно и из позитивног ината, јер знам како је “лепа“ сиротиња, пуштао сам за џабака људе на концерте. Или да прескачу ограду док ја одем на потпуно супротну страну, по договору, наравно, или, ако сам био на улазу, терао оне које знам да у истом моменту док цепам карте непознатима, прођу како нас не би провалили. Људи једноставно нису могли да верују да их пуштам да уђу бесплатно. Дакле, повољна економска ситуација, време „поквареног“ Анте Марковића и чувених 7 динара за 1 марку обећавало је само бољи живот (не са ТВа!),  А никако касније сукобе и државни слом. Кад имаш лову, о политици и не размишљаш. Никад бољи стандард, плате између 1000 и 2000 марака, продавнице са квалитетном робом, али све некако магловито нестварно и прелепо да би дуго потрајало. У центру, „код саобраћајца“, био је отворен Сони фри шоп уређаји свих врста, видео рикордери, тринитрон телевизори, цд плејери, вокмен… као да сањаш. Скромно, али упечатљиво и доступно. И оригинално! Шта сам тада уштековао. За шест месеци, радећи паралелно два посла, после сам развлачио и крцкао годинама. Од зараде сам у Минхену купио хи фи линију о којој сам сањао целог живота, па уз све то, и ауто. Јес ‘полован, ал’ ауто! Мој старт у башти је био баш онако сиротињски, имао сам само један јефтини АИВА касетофон и пре почетка програма морао сам да премотавам траке на почетак или до потребне песме. Изнесеш и монтираш разглас, поређаш касете и чим одвртис једну, на брзака је вадиш, па заролаш другу.  Беда! Без миксера! Таман посла да ми је неко тражио да нешто поновим! Седео сам за сточићем у башти, испод канделабра, збуњен као баба (деда) сера испред клоње док чека жртву. Ништа мање нису били збуњени и посетиоци под јаким белим светлима у непознатом простору, некако су сви били неповерљиви и изненађени. Тек касније, али увек уз дугу и аргументовану расправу, мада је и слепац видео да са једном справом нема ‘леба, успео сам да добијем још један дек плус миксер, а (своје) ЦД плејер и слушалице сам довлачио од куће (!). Дивота! обојиш рефлекторима зид Техничке плавом, дрвеће зажутиш, под (бетон) у црвено, откинеш ““Flying in a Blue Dream“ најјаче што може, јер тихо нема смисла-и то је то! И публика се полако откравила и ухватила фазон. Тада, наравно, није било интернета, али до скупих дискова и плоча опет није било лако да дођеш. За ЦД звекнеш 30 марака, посао раде 1-2 песме, па ти, бајо, склопи јефтин програм, ако можеш. Опет довијање, Рале и Лаза из „Југотона„, приватне фонотеке, зајми, сними, па враћај. Скидао сам, уз помоћ Џерија сестре, чак и са МТВа „You could be mine“ Ганса на хи фи видео, па на аудио траку, само да буде тазе песама. Људи су ми доносили своје касете и дискове јер сам врло, врло ретко одбијао да им пустим нешто што су желели, а често су били запањени да је већ следећа музика била њихова. Ту су предњачили Јапан, Аца рокер и неке метал клинке, али је свако добијао своје. Увек сам се сећао мог искуства са ДЈ-ејеви који ти уједно и обећају и слажу да ће да ти пусте тражену песму.Па како да слажеш ако си обећао?! А уживао сам до неба да им испуњавам жеље! Ко Радио Крагујевац! Све што до тада нисте смели да питате о музици, а хтели сте да чујете, догодило се баш ту.Сви правци помешани да се свако проведе до коске и даске. Џез, функ, метал, соул, панк, диско, блуз, хип хоп, рап… предивно! За сваког по нешто и то барем 15 минута! Фина и лепа и здрава забава из вечери у вече.Гоод цлеан фун. Добро памтим када се група младих од 17-18 година поливала водом из пластичних чаша, играјући и смејући се. На моју опомену да не би требало да сметају другим посетиоцима, а нису, и на питање шта их тако весели, одговор је био да су дошли из Смедеревске Паланке и да им Рамонес, Партибрејкерсе и КУД Идијоте никада нико није пустио ни у једном локалу. Чак и да су чули од КГ пријатеља лепе приче о башти, па су дошли да то провере на лицу места. Са истим расположењем настављено је у Клубу СКЦа, али је весеље прекинуо шеф шанка Славко (из Сјенице, наравно!), Јер цвикатор као није хтео да ризикује ништа од инвентара, али је зато, врло кварно и безобразно, умео да закине конобаре, не признајући им завршни рачун док му не би дали део свог бакшиша! Узгред да поменем незаобилазне Симу Маршала преко кога је стизао део опреме, Горана из „Тима“ који је продавао пљескавице и топле сендвиче, Столета кокичара, Костића књиговесци, Ису, Чичу, Фризбија, Лилу, Милицу… Највећи губитници 91ве били су, сем свих нас, свакако Освајачи са пројектом „Крв и лед„, у само предвечерје ратова у којима Србија “није учествовала“. У свом жанру сасвим пристојна плоча, продуцент Лаза Ристовски, гурао их је Минимакс по Туп тупу уз турбо СКЦ подршку.Да је то све кренуло у неком другом времену, или барем годину раније, постигли би много већи успех. Штета. Па и ја сам им, седећи за миксером, направио магарећу услугу . Имали су концерт, а пошто је Иса, тада задужен за мањи, одвојени СКЦов разглас, морао негде да иде, био сам му замена. Урош се некако наврзао са више пута поновљеном реченицом “Кад два пута махнем руком, то је сигнал да свирамо задњу песму и ти само искључи бенд и пребаци на музику’.’ Мени нешто улога тонца те вечери никако није била по вољи, Освајачи пиче Клептонов “Бад лове“, он маше руком, а ја ‘ладно пуштам са Цда оригинал. Можете да мислите како им је било, ређали су ми и оца и мајку само тако. Тим је имао прелепу заобљену ДЈ кабину од плавог клирита, полупровидног декоративног материјала, која је доминирала просторијом, а у клуб се програм преместао из баште, због буке, комшилука (и пара) и настављао од 23 па до 01 час. 1991ве сам намерно 00-01, на крају програма, увео блуз сат, било ми је занимљиво да им опипам пулс и да ли људе занима и таква музика, али после две три нумере, био је моментални разлаз. Да простите, као бубашвабе кад упалиш светло.Конобари су одма ‘заволели блуз, јер кад нема никога, имаш добро паљење-палиш светло и палиш кући. Једна од анегдота одатле је и са покојним Срећком Поштарима, његовим кумом и покојним Мићом. Седе они пре подне код кабине, напушили се сенсимиле (тако се правилно изговара) да им дим куља на уши, а Срећко пита да пустим Сатрианија.Истог момента уђем у кабину, пролази после 15ак минута већ четврта песма, а он пита зацакљених очију“Ђуки, ка’ће Сатриани?! “ Почео сам са њим и ја да пушим своју ливаду, али сам траву врло брзо оставио, као и дуван. кабина је значајна и по томе што сам баш ту смувао Лидију коју сам много, много волео, док је Кока свима испричала да се удаје за мене, па сам то само ја морао последњи да сазнам?! Као крпељ закачио ми се и Милија тражећи да сними Гери Мура и толико је досађивао да нисам могао да му одбијем недељну посету. Спавам ја све у 16, очекујеш га увече, кад он звони на мојим вратима сабајле у 8 сати!? Шта да кажеш, сем кратко-лудило! Сећам се и промоције Џонија Штулића где сам му, за Зоћу панкера, који је за њим одувек био запаљен, украо снимке новог пројекта са промоционе касете, ако се не варам, “Севдах за Паулу Хорват“. Како коју песму пустим, тако је на дуплом деку и копирам. Апсолутни хит лета 1990 био је комплетан CD Gary Moore-а Still got the blues, поред њега сам обавезно шверцовао In Step Stevie Ray Vaughana,REM,Claptona, ,B52s,Cult,Азру све,Thunderstruck AC/DC,па Chris Rea,Guns ‘N’ Roses,Prince, сабрана дела ЕКВ, Брејкерса, Ел.Орг, Добар дан и Ненси мрак, погађате од кога. Вриштало се на Winds of change Scorpionsa,Forgotten Joe Satriania или More than words  од Extreme. Касетотека је бројала око 100 трака, недељу дана могао је да иде програм а да не поновиш једну једину песму. А за своју душу, на почетку, када нема никога, цео Burdon-ов Tobacco road,Bensona  Breezin’,Spectrum Billy Cobhama,Steely Dan,Roy Buchanana, ма, како ти драго. Веома слатко сам се осећао баш у клубу када је цела постава Смака, после успешног реунион концерта села са пријатељима да попије пиће.Прошарао сам што се више могло кроз некадашњи репертоар песама које су раније скидали и свирали на игранкама, чак сам се сетио и Doobie Brothers- ’’Long train runnin’ а по осмесима и коментарима се видело да им је баш пријатно. Тада сам запамтио и Шиљино добацивање – “поштар, ал ‘убадаш! “Ха, ха, ха, убадам! Сећам се концерата ЕКВ и Викторије у јесен 1990 у давно напуштеном подруму Дома културе, где је програм премештен после некаквих преговора у Општини. И не тако лош простор, али са грозном вентилацијом и хроничним поплавама кад год падне пљусак. Чак се на ламперији оцртавао последњи ниво воде!!! А док је трајао наступ ЕКВ, падала је буквално киша од зноја, није могло да се дише. Посебно је незаборавна Нова 90/91 и њен дочек у препуној пешачкој зони, где сам заложио у 00:00 са „Волела ме није ниједна“ и „Крени према мени“. Пар хиљада Крагујевчана игра, све таласа, а за миксером цупкам и ја. Лабудова песма. Дефинитивни разлаз је уследио у јесен 91, ништа више није било интересантно, као и само место које је већ губило посетиоце. Несрећа се већ осећала у ваздуху. Политика је, као и увек била умешана у све, били су ту некакви други планови, чуо сам и за којекакве финансијске мућке, који ме нису нимало интересовале и хвала Богу што у њима нисам учествовао. Само, после свега, пошто сам ја мало приглуп, имам утисак да смо сви ту били само покриће за неко жешће мување и да су музика и култура били изговор да се дугорочно окрену паре и после однесу на другу страну. Чим се појавио и Зеко из Босне и одмах добио посао “у трку“, уместо да је запослен неко од Крагујевчана, видео сам да се комунцима никако не предају и да понављају стару причу са форсирањем дошљака на рачун староседелаца. (То је посебно видљиво од 1999. па до данас). Е, тада сам већ почео да осећам лоше фреквенције у СКЦу, јер је некоме почео страшно да смета мој политички и локалпатриотски став које никада нисам ни крио. Само потпуно луд и ментално растројен човек може више од своје деце да воли и цени туђу, са стране. Очигледно је југословенство у КГу ухватило дубок корен. А постављало се и питање зашто стално пуштам Бајагине “Лимене трубе“, јер, стварно, никада нисам волео војну музику, сем када свирају “Марш на Дрину“.  Пар дана пре престанка рада у СКЦу сањао сам веома чудан сан-ђавола, али са Милошевићевим ликом и пробудио сам се колико ми је било тешко. Отказ сам добио онако педерски, телефоном, али и ја сам био свега сит. После петнаестак дана по отказу , свратио сам, по инерцији, без везе, до клуба да видим шта се ради. Све је стагнирало, а почео сам да виђам и нова лица, избеглице. Они су добијали послове и нико их није дирао, а Крагујевчани су почели да беже у иностранство због мобилизације и економске пропасти које су уследиле врло брзо. Наопако. Крај. Идући кући, у Вашариште, кроз мрачно двориште Техничке школе, сетио сам се, не знам због чега оног сна и само ме је прошла ледена језа. А за пола сата војни позивари су ми залупали на врата у 01:30 ноћу!? Наравно да нисам отворио, али моја мајка јесте. Тако сам био чашћен са 4 месеца мобилизације. Увелико је вампир Милошевић преузимао диригентску палицу и све се полако урушавало. И срушило се! Башта и бина више не постоје, јер све што је у Крагујевцу вредело или почело да добија на значају, брзо је уништавано на било који начин. На њеном месту је нова зграда, а ако је за утеху, Партибрејкерсима се, опет хвала Богу, више не смеју! Напротив! Могу само да им пљуну под прозор!

                                                                                                                                                ЗОРАН ВУЛОВИЋ ЂУЗЛА 

• About
• Latest Posts

Пратите ме

Калдрмаш Крагујевац

Удружење грађана Калдрмаш настало је као добровољно невладино удружење са циљем да све праве калдмаше стави под једну заставу а то је опште добро и борба да град Крагујевац буде још лепши и бољи.

Пратите ме

Latest posts by Калдрмаш Крагујевац (see all)

• Јелена Томашевић Босиљчић (Неготин 1.новембра 1983) - 10. фебруар 2015.
• Бора Дугић (Ђурђево, 10.јун 1949) - 10. фебруар 2015.
• Добрица Ерић (Доња Црнућа, 1936) - 10. фебруар 2015.

Коментари

коментара