Тешко је замислити у ово доба прогреса и напретка, много пре реализације пројекта “Брзе Пруге Србије“ и васколиких побољшања железниче инфраструктуре, да се некада давно, стварно путовало возовима и шинобусима крагујевачким.
И како то обично бива у добро уређеној држави, железничко чвориште за овај део земље је установљено у Сталаћу, шумадијском мегалополису, индустријском центру и “граду“ од највећег значаја за регион. Тако ти, бато мој, крагујевачка железничка станица остаде габарита сеоско школе до четири разреда са све једним шалтером и загушљивом чекаоницом од цирка 11 места, са препотопским тоалетима никад очишћеним, али са чесмом напољу која је понекад и радила, додуше ретко лети.
Да л’ си ишао “бандерашом“ до Баточине да обиђеш другара који је избачен из наше Економске, шврецовао се до Бегеа на дерби са табором омиљеног тима, ил’ си са лајмом под мишком возарио у штиглице чак до Милатовца, или си једноставно упртио на леђа велики ранац са све врећом за спавање и касеташом на рамену, хватао “дански краљевски“ да би се домогао места за стајање поред клоње живописног миомириса у композицији “Београд-Бар“, углавном ретки су они из генерација 60-их и 70-их који су пропустили авантуру вожње возом.
Но, узбуђени изазовима излета у непознато, пределима који вапе да их упознаш, гурали смо у подсвест све ове аномалије савременог транспорта. Млад си, носи те еуфорија путовања, непатворене слободе и страха од неизвесности. Труцкаш се другом класом док ти кроз главу одзвања равномерно: па-пам, па-пам… па-пам, па-пам…
Опет, хватала бе те неоубуздана чежња кад би се после 10-15 раскалашаних дана на конзервама сардине и пиву из продавнице, после мазохистичког искуства пругама диљем оне неке веће земље, мали возић са своја три климава вагона полако, низ Корићане, упловио у Грошничку зараван одакле се у рано праскозорје пушио димњак из Ковачнице. Некако ти мила она шарена Лепеница и она Застава од Ердеча до Белошевца, па оно Станово и Звезда и Багремар и Палилуле, Мала Станица поред “Венчаца“ и старих базена, Конак, пијац, Заставин солитер, Пивара, Силос, Лекина Бара… Па чак и она оронула Железничка Станица ванвременског изгледа, “ин д мидл ов ноувер“, а опет у центру твог универзума, увек празна, а увек задимљена, са шалтерским радником који се константно “Враћа одмах“, чим испије дупли вињак у станичном бирцузу.
И тако, док блејиш кроз стакла крмељиве “четворке“ или лењо бацаш ногу пред ногу родним градом у рано јутро, удишеш познате мирисе смога, ложења смедеревца, врућег пецива, слушаш последње крике гугутке или ћука пре него их замени цвркут славуја и џивџана. Схваташ да си дошао кући. Кући, еј бре!
Данас људи ретко користе пруге да би отишли, а још ређе да би се вратили. Јер ко је дошао – морао је, а ко је отишао – не враћа се.
Наша станица сада ни нема неког разлога за модернизацију и више је споменик негдашњој радости путовања и још већој радости повратка.
Један је пут који води у родни крај, што би рекли “Исток иза“.
Одливени мозак
Коментари
коментара
