У пожару који је 07. новембра 1834. године избио у центру Крагујевца, изгорело је једанаест дућана. Ову вест налазимо у „Новинама сербским“. Сама чињеница да је пожар захватио трговинске радње од „главне Митрићеве кафане пак до такозване Топал-Павловићеве куће“, говори да је Митрићева кафана била смештена у најпрометнијем делу Крагујевца. Како је ту била сконцентрисана варошка трговина и било занатски радњи, можемо претпоставити да су гости Митрићеве кафане били махом трговци, њихови помоћници и занатлије. Осим овог податка других вести о овом угоститељском објекту немамо.
Живот у вароши у време када је Крагујевац био престоница и када је ова кафана добро радила, још увек је био патријархалнији. Димитрије Давидовић, кога је кнез Милош Обреновић, називао „Шврћа“, забележио је да су му се смејали када су у Крагујевцу видели да он у млеко меша кафу. Кафане су била места резервисана само за мушки свет. Владао још увек обичај да су људи са женама излазили врло ретко, а када изађу, жене су морале ићи позади мужева. Жене су живеле као у каквом манастиру. Још увек је била јака традиција пренета из крајева из којих су у Крагујевац долазили. Становништво је живело патријархалним начином живота. Девојке су излазиле у варош само када су празници и светковине.
Мали број људи у Кнежевини био је писмен. Готово да није било писмене жене у Србији тога времена. Разоноде није било никакве, а о забавама да и не говоримо. Обично се народ окупљао када су славе, свадбе и литије. У патријархалној средини црква је играла важну улогу јер се у цркву редовно ишло. Из докумената се види да су поједини еснафи својим члановима саветовали да иду у цркву и уредно похађају молитве.
У Крагујевцу се у првом периоду још увек спавало на поду који је био застрт поњавама. Јело се дрвеним кашикама за синијама. Бакреног посуђа још увек је било мало. Један путописац је забележио да у целом Крагујевцу није било друге столице осим троножаца. Када су се појавиле плетене од сламе представљале су велики догађај.
Како се увећавала популација, тако су и кафеџије доводиле своје радње „на нов план“. Број становника је сваким даном растао. Стално се досељавало ново становништво из земље и са стране. Нови досељеници, нарочито странци и „пречани“, уносе новине и патријархално становништво све се више мења и прилагођава новим приликама. У свим сферама запажа се напредак. Тако патријархални Крагујевац почиње напредовати и добија печат средњеевропске културе. У овом периоду подижу се нове зграде, почев од Кнежевог конака па до угоднијих приватних кућа и кафана.
Утицај са Запада најпре је продрео у Кнежев двор и код његових дворјана. Кнез Милош Обреновић наставио је и даље да живи патријархалним животом, али се није опирао увођењем новина. Његов двор имао је још увек скромни намештај: миндурлуци, јастуци од чоје и кадифе вуном испуњени, ћилими, обично „дунђерски“ столови, просте дрвене столице, свећњаци од туча, бакарно и калаисано посуђе, прости ножеви са рожаним дршкама, кашике од шимшировог дрвета, дрвени сланици (сам три од стакла), легени и ибрици за умивање који су били и једини намештај у спаваћим собама.
У двору у Крагујевцу је било и китњастих ствари, оружја, богатог одела и накита. Намештај се мења бројно и скупоцено, нарочито 30-тих година 19. века. По собама је било „шимтета од свиле и кадифе“, а по зидовима су висили портрети и сатови. У трпезарији поред свећњака на столу био је и полијелеј. Поред бакарног, у двору се користи порцуланско и стаклено посуђе. Поред дрвених и кожних столица, јављају се „тишлерски“ столови.
На двору се у ово време јављају и модерне ствари као полице за цвеће. Кнез је обично скупоцене ствари набављао у Бечу. Неколико пута кнез Милош је писао свом представнику у Бечу и тражио од њега да за двор набави „разног посуђа“.
Већ поткрај кнежеве прве владе помињу се по кафанама забаве. Извештаји из тог периода помињу „кромпир балове“ који су одржавани по кафанама и механама за обичну „рају“ без скупих јела и пића. Како је време одмицало, утицај са запада се све више ширио. Штуре вести бележе да је по кафанама и механама било играња карата и лумповања. Године 1838. издао је кнез Милош посебну уредбу којом је забранио играње карата, пијанчење и лумповање у кафанама и механама. Међутим, те уредбе тешко да су могле да се одрже јер су их љубитељи „лумперајки и лаких дама“ лако избегавали. Није било одређених казни за ову врсту преступа.
Балова и забава било је у Митрићевој кафани, али подробнијих вести о њима нема.
Одломак из књиге: „Кафане старог Крагујевца“
Коментари
коментара
