Први пут с оцем у Заводу

(Или: прошлост је вазда била неизвеснија од будућности!)

Пошто је београдско (старо) ВРЕМЕ одлучило да своје текстове нет-читаоцима презентује за џ. ево текста новинара Милана Милошевића са поднасловом „Како смо Лека Ранковић и ја први пут отварали Заставину фабрику аутомобила 1962. године“.

Први пут с оцем у Заводу

Док смо у редакцији причали о томе како је Фијат за грађанство отворио капије нове фабрике аутомобила у Крагујевцу, преварих се па поменух да се сећам када је Александар Ранковић, 6. јула 1962, ту халу први пут пустио у рад. Кренула је, наравно, серија злурадих идеологизираних питања: „Да ли си махао црвеном барјачетом?“ Јеси ли викао: „Друже Марко!“
Клишеи на страну, то је овако било:
Мој отац Бранко Милошевић, опанчар и земљорадник из Бадњевца, отпуштени радник из фабрике кожа „Први партизан“ у реформи 1953 (и тада је било реформи), једног је дана рекао: „‘Оћеш да идемо да видимо каква је та нова фабрика, можда ћеш у њој да радиш! “
Да идемо. Воз до Завода, за излет у будућност, тог дана је био бесплатан.
Месец дана пре тога, својим повећим тинејџерским носом буквално сам ударио у стакло на вратима Средње техничке школе у улици Радоја Домановића, горе код Градског парка, да бих угледао своје име међу примљеним на Машински одсек, што је тада било упоредиво са наградом за животно дело . Машински техничар је у то време било занимање на цени. Мајке, савијене над мотикама, понављале су: „Учи, да не црнчиш као ја!“ Очеви су кротио фантазмагоричне животне планове синова: „изучи нешто конкретно, па после ради шта ‘оћеш.“ Тако је после и било.
ВОЗОВИ: До железничке станице ишли смо тог ведрог летњег дана друмом, тако се ваљда још зове излокан пут Бадњевац-Сипић-Рача, насут каменом још 1882, четири године пре него што ће бити изграђена железничка пруга која ће то шумадијско село повезати са Заводом.
Ишли смо ни брзо ни полако, тако да на време стигнемо за „локал у дванаес ‘“, који никада није ишао у дванаест, али никада нико није на „локал“ ни закаснио – мада у већини кућа није било сата.
Путовали смо до Завода. То је друга, мања, крагујевачка станица на којој су се ујутру искрцавали радници и кроз пару, која је шиштао као на Монеовој слици Гаре Саинт Лазаре, али на отвореном, преко пруге журили у Војнотехнички завод, који је после назван Заводи Црвена застава. Мирисали су на локалне возове, на неку устајалу комбинацију сумпор-диоксида, лоја, машинског уља, амонијака и зноја.
МАЈСТОРИ: Нетачно би било рећи да су се осећали као најамници. Још од оног времена када је Шарл Лубри 1853. излио првих шест топова до оних дана када је генерација нас бејби бумерса нахрлили у градове у Крагујевцу је негован култ заводских мајстора. Тај Шарл Лубри је, кажу, 1853. говорио: „Ми врло трпимо у ливници, ми трпимо оскудицу у браварима, ковачима и Стругар …“ Неких 110 година, од тих почетака до отварања погона о коме говоримо, у Занатској војнотехничкој школи изучавани су пушкарски, седларски, турпијорески, четкарски, Ситарска, коларски, столарски, машинбраварски, ковачки, машински тесачки на слободне руке и ливачки занат. Три године шегртске, плус две године калфенске обуке. Онда добијеш мајсторско писмо. За њих се говорило: „Може да те направи од гвожђа тако како стојиш!“ Неговали су неки сопствени ауторитет и испољавали га не само према приученим новоиндустријским полутанима него и према придошлим школарцима. Причало се да је мом школском другу Лоли Миловановићу отац залепио шамар насред хале: „Инжењер, а зајебаваш се по погону. Смеју ми се колеге!“
У мноштву народа који се штампао кроз халу, унутрашњом саобраћајницом, све тамо горе до пола Абисинског поља, далеко изнад Шест топола, углавном сам примећивао качкете очева који су са синовима мог годишта у пролазу шацовали стругове, фрезе, глодалице, коморе за фарбање, машине за фалцовање, апарате за тачкасто заваривање, као стек сена високе пресе – и, наравно, на бескрајној траци, беле фиће, које је Застава од 1953. склапала у старом погону.
Ми млађи смо са више интересовања гледали како изгледају канцеларије за погонске службе лево од те саобраћајнице, него машине на десној. Све је изгледало некако сиво-маслинасто. Сећам се и неког оштрог одбијајућег мириса новог индустријског погона. Одозго су дували велики вентилатори, неко је причао да хладе халу воденом паром, што нисмо веровали.
Не сећам се да сам тог дана видео циљ нашег пута: конструкциони биро у управној згради са великим липовим таблама, „кулман“ апаратима за техничко цртање са уграђеним Угломери, папиром званим „хамер“, педантно зашиљеним „кастел фабер“ оловкама тврдоће Х4 за танке и ХБ за дебеле линије …
Можда су поред те стазе били и неки дежурни радници у плавим комбинезонима и више него генерални директор важни припадници фабричког обезбеђења у ватрогасним униформама. Можда нам је неко нешто и објашњавао у тим халама пространим и непопуњеним …
МАЛА ХАЛА: Касније сам сазнао да је директор Заставе Првослав Раковић, инжењер прав као лењир, кога и данас многи сматрају оцем Заставе, с дозволом за изградњу фабрике за 32.000 аутомобила, тада градио халу за 82.000. На примедбе је одговарао лажући: „Тако сам видео код Фијата!“ Кад је дванаест година касније, 1978, Тито посетио Заставу, уморан од церемонijала привржености (цео град у црвеним качкетима, десетине хиљада црвених фића на прилазима фабрици), рекао је да му се фабрика не свиђа: „штедели се, богати, на халама – машине су много сабијене, не може радник да прошета … “
У Заводу је, у међувремену, произведено милион фића, и хиљаде југа, стојадина, тристаћа, корала и флорида …
Застава је после западала у такво стање да су, како кажу, у Арсеналу снимане сцене једног од филмова о Титанику. У међувремену је поново почело да се прича о Фијату. На улазу у Крагујевац осванула је парола на италијанском „Бенвенути а цаса!“ Заставини радници на доживотном плаћеном одсуству са депресивним ћутањем слушају приче срећника који су поново добили посао: „Не можеш да идеш куда ‘оћеш, него само тамо где ти пише на карти. У роботизованом делу фабрике не смеш да уђеш са мобилним који има фотокамеру. Један ушао и случајно му зазвонио телефон. Обезбеђење га оборило на земљу, као да је терориста … “
„А Лека Ранковић?“, Подсећа ме дежурни уредник, овако разнеженог над нашом као пролећно време променљивом индустријском историјом.
Тадашњи потпредседник савезне владе Александар Ранковић одржао је говор окружен радницима крај монтажне траке са шкољком белог фиће тог дана пре подне. Нисмо га ни видели.
Вратили смо се кући возом у три, јер сељак мора да стигне кући пре заласка сунца, да напоји стоку.
Да ли због уговора са Фијатом, да ли због референдума о зајму за нову фабрику аутомобила, тек тада је у шумадијским селима функционисао неки откуп товних бикова. Дође Италијан и за откуп зашиша само добро ухрањена и однегована грла…

(извор – ВРЕМЕ, Београд)

• About
• Latest Posts

Пратите ме

Калдрмаш Крагујевац

Удружење грађана Калдрмаш настало је као добровољно невладино удружење са циљем да све праве калдмаше стави под једну заставу а то је опште добро и борба да град Крагујевац буде још лепши и бољи.

Пратите ме

Latest posts by Калдрмаш Крагујевац (see all)

• Јелена Томашевић Босиљчић (Неготин 1.новембра 1983) - 10. фебруар 2015.
• Бора Дугић (Ђурђево, 10.јун 1949) - 10. фебруар 2015.
• Добрица Ерић (Доња Црнућа, 1936) - 10. фебруар 2015.

Коментари

коментара