Крагујевац је град у самом срцу Србије. Кроз историју српске речи увек је имао шта да каже. А и да понуди. То је град који је био познат по великим стварима: од стварања српске државности до најпознатијих Точкових акорда. Но како свему дође крај тако је и тај „Шумадијски блуз“ одсвирао своје. Тражили смо своје шансе. Од млека и хлеба, преко шљивовице, све до симпатичног малише који је требао освојити свет. Бар смо тако ми мислили. Међутим, испоставило се да ни малиша није толико мали колико смо очекивали када смо чули да у префиксу имена носи ознаку 500, а ни да свет није толико велики да му можемо наметнути себе. Покушали смо. Неки кажу да још увек покушавамо, а неки да само чинимо оно што најбоље умемо: опет пропуштамо шансу за себе.
Сад замислите да је Никола Тела у Србији направио то што је направио. Замислите да смо ми продавали његове патенте и ми били власници свих његових идеја. Ми на овом месту где се сада налазимо. У основној школи давних деведесетих приликом првих сусрета са предметом „познавање друштва“ (не знам да ли је тај предмет и данас постоји или је замењен веронауком) када би децу упознавали са земљом у којој живе увек а која је често била на мети освајача би говорили: „Због изузетног географског положаја наше земље која се налази на раскрсници путева истока и запада, са изузетном климом, веома богатом минералима, рудама, водом и бла, бла, бла “… Сад замислите једну такву земљу са неким великим идејама. Лепо изгледа. Нажалост несто недостаје. Иницијатива.
У последњој економској кризи Исланд је профитирао. Док су се сви хватали за главу покушавајући да избегну глобалну кризу која им је куцала на врата Исланд је видео шансу да профитира. И успео је у томе. А шта то нама недостаје да будемо ко неки немац или јапанац. Довољно смо паметни да можемо да им парирамо.
Застава није могла парирати фолксвагену. Технолошки је била далеко од њега. Али данас је другачије. Дошао је Фиат. И резултати су ту. Технолошки најсавременија фабрика у Европи, први извовзник Србије, највећи послодавац у овом делу Европе… Ипак, страх и даље лебди у ваздуху.
Кога змија уједе, тај и гуштера се плаши. Чаршијским причама одавно не верујем, али се не могу отргнути утиску да смо толико неангажовани. Цела Европа је у расулу, а ми на добром путу. Руси се свађају са целим светом, цело тржиште им је отворено за нас а ми им увалимо увозну јабуку. Ваљда од домаће печемо ракију. И шта буде: по ко зна који пут најуре нас. Пре само пар месеци на италијанским медијима је било најављено да ће у Крагујевцу се отпочети са производњом наследника пунта. И опет ништа. Зашто? Пунто нема лошу репутацију, а ни сам Фиат генерално. Да није проблем у нама? Сада када Турска се налази под веома великим притиском са свих страна а уједно производи један од „бест сел“ аутомобила који прети да покори Европи својим односом цене и квалитета, и када је управо та Русија чија су врата нама широм отворена, када управо она затвара та врата за једну такву Турску, ми не видимо своју шансу за сопственим спасом. Са друге стране та иста Турска најављује појачање свог утицаја на делу Балкана где се ми налазимо, јер она има своју робу коју трбеба продати, а нема више та отворена врата нашег „Великог брата“. И шта ми чинимо? Не само да не предузимамо ништа да освојимо то тржиште које је гладно онога што им можемо понудити, него још и допуштамо да се редоовно преједемо лошом понудом са истог фронта од хемиских и прехрамбеним препарата до серија које нам сваки дан скрећу пажњу на друге ствари а не на чињеницу да пропуштамо можда ии последњу шансу.
Крагујевац, град великих идеја, великих људи и великих очекивања. Али само на папиру. Идеје постоје, у неким фиокама, људи на бирачким списковима расути по свету у потрази за својим шансама, а очекиванја… Е, она само у дневној штампи. На крају се све то може рециклирати и обојити у одличан трослојни тоалет папир, али шансе више неће бити.
Фиат ради са трећином капацитета. Сутра је последњи радни дан у овој години. У четвртак ће прва смена погасити машине и отићи да чека Нову годину са новом шансом и приликом која ће и овај пут бити спектакуларно највљена. Штампа и електронски медији ће и овај пут објавити годишњи извештај са Фиатом у болдованом фонту као првом и најбољем извознику и послодавцу али ми и даље нећемо бити спокојни. Јер се данас плашимо у гуштера. Било је заставе, било је годишњих одмора, отказивања производње, смањене потражње…
Све смо то већ видели. Али ми ипак верујемо. Верујемо свакој речи коју нам наши представници кажу.Какве новогодишње одлуке, какви бакрачи! „Све ће то народ позлатити.“ Зато би требало купити неку нову турску серију. Неку коју још нисмо гледали. Тек да нам скрене мисли са чињенице да и даље чекамо Годоа, али изгледа да је и Годо атеиста.
Дејан Димитријевић
Коментари
коментара
