Сања Палибрк, по струци графички дизајнер, професор у ОШ „Свети Сава“ у Топоници, по визијама и делима много је више од тога. Од раних дана заинтересована за децу, ризичне групе, стицање нових знања и метода постигла је бројне резултате на многим пољима. Поред великог броја самосталних и групних изложби широм Србије (2005-2009) била је учесник међународних пројеката (са ЈМК-ом, општином Крагујевац, градом побратимом Бидгосцем, са Акорном – Чешка република), мултимедијалних перформанса и пројеката (2002-2008), трибина, презентација књижевника и промоције рада Мреже за превенцију трговине људима (2013). Такође, творац је и анимација: „У твом оку“ (2007), „Тарот, перформанс Оливере Милојковић“ (2007), рекламе : „Сигурна кућа“ (2007), сарадник је у кампањи ПОБЗИ (2003) и координатор и коаутор бројних радионица за децу. Сања је чланица Центра за Креативни развој, Кола српских сестара, СКЦ-а, ОССИ-ја и оснивач његовог огранка у Чешкој, УЛУК-а, а волонтирала је и у неколиким хуманитарним организацијама које се баве људским правима.
- Сања, Ваша радна биографија је изузетно богата. Приметно је да се у њој често спомиње рад са децом. Како је све почело?
Не сећам се прецизно тачке почетка. У основној школи „Трећи крагујевачки батаљон“, био је тренд „Помоћи вршњаку“. Та брига о другоме, била је резултат логике рада моје учитељице Рушке Симовић, а касније и разредне, професорке математике, Наде Маријан. Били смо јасно стимулисани на алтруизам. Тако да је тај мој рад са децом почео још у детињству. Велика је заблуда ако би се мој лик везао само за радионце цртања, сликања, дизајна и мулитмедија. Када је рад са најмлађима у питању, још као дете била сам спонтано, у свом разреду, подршка другарима, нека врста вршњачког едукатора, углавном у свим облицима спорта. Цртеж је моја прва дечја љубав, а спорт друга.
- Кошарка је имала велику улогу у Вашем животу и раду…
Моја опсесија и привилегија друштвеног и социјалног развоја, као и даровит „васпитач“ моје личности била је кошарка. Изузетно сам поносна на одлуку да почнем да тренирам, јер је то био најлепши део мог одрастања, а уједно ме је изградило у функционалну личност. Све је почело на импровизованом кошаркашком терену, који смо другови и ја направили испред зграде. Ту сам малим комшијама, које су хтеле да науче више и истакну се на часовима физичког држала индивудуалне тренинге, волонтерски, што је и први корак ка раду са децом. Клубови за које сам тренирала били су ми више од породице, јер сам тада, у једанаестој години изгубила мајку, те сам кошарци била посвећена више од друге деце. Хтела сам да кроз њу брже одрастем, а мит и легенда о Дражену Петровићу су ме храбрили да у томе и успем. Нажалост, због повреде сам после непуних девет година морала да одустанем од кошарке и променим стил живота.
- Како сте даље надограђивали рад и однос са најмлађима?
У периоду од 1991. до 1999. године, водила сам тренинге нижим селекцијама, али након престанка бављења кошарком, нисам се зауставила у жељи да оплеменим свој рад и однос са децом. Зато сам се од 2002. до 2006. године укључила у рад извиђачког одреда „Артем“ и добила рад са децом, у незваничној форми. Поред главних јасно детерминисаних програма, иновирала сам таборе, тј. кампове ликовном, новинарском и драмском секцијом. Културнозабавни програм, поред логорске ватре био је занимљивији и креативнији за децу. Посебно је интересантно да су главни носиоци идеја и реализације била деца, уз моје вођење кроз читав процес. У наведеном периоду уследила је и „инструктажа“ Скаута за инструктора и неколико квалитетних смотри. У сећању ми је највише остала посета извиђачком одреду „22. октобар“ у Републици Српској и табору на „Млинској Ријеци“ 2004. године, где су били укључени одреди из целе бивше СФРЈ, као и Италијани, Французи и Шпанци. Уз добру подршку мештана, Црвеног крста и полумесеца, СКВОР-а и УНПРОФОР-а, програм је био тематски оригиналан и изузетно квалитетан. Рад са децом био је у првом плану, а затим и маркетинг тимова. Добила сам могућност да се упознам са основама мировног образовања, идентитетом група, тимским радом, детерминисањем насиља и ненасиља, уводом у комуникацију, ненасилном комуникацијом, вештинама активног слушања, разумевањем конфликата, мапирањем конфликата, вештинама преговарања, детерминисањем предрасуда и дискриминација, интеркултуралним учењем. То су биле обуке, које су све лидере припремале за квалитетан рад са децом, а које су Скаути имплементирали у својим групама. Упис Примењене уметности ме је само детерминисао кроз ликовну форму, којом комуницирам са окружењем и децом. На обукама су нас учили како се формирају групе и како се сарађује са неформалним групама које у своју мисију укључују рад са децом.
-
- Шта се деесило након 2002. године, тј. након уписа на ФИЛУМ, одсек Графички дизајн?
Годину дана касније студенти ФИЛУМ-а, међу којима сам и ја формирају уметничку групу „Прсти“, где сам „пребацила“ своја знања и пројекте. Пошто сам у целости интрегрисала тим, група ме је прихватила као једног од лидера. Писање поезије ме је спојило, преко Књижевног клуба СКЦ-а, са песницима Јасном Стефановић и Александром Шаранцем, те сам постала део Књижевне групе Крагујевачке. То ми је омогућило да повежем „Прсте“ и поједине књижевне клубове, па је ова уметничка група често ликовно реаговала на књижевним вечерима у СКЦ-у.
- Која карактеристика „Прстију“ је у вези са децом?
Подстицање деце на самоорганизовање, јер се већ ту наслутила потреба за предузетничким идејама младих, што је данас „хит“ у свету.
- Болести зависности су пошаст 21. века. На који начин сте се укључили у превенцију истих?
У Дому самоуправљача биле су активне психолошке радионице које је водила Јелена Попадић, психолог. Група деце се детерминисала и почело је креирање пројекта за дефинисање програма за превенцију болести зависности. У поменутим просторијама настао је цртани (стрип) јунак ПОБЗИ, који је имао задатак да укаже деци на могућност избора и на последице неадекватних избора стилова живота, те је као такав постао део вршњачке едукације у борби против болести зависности. Дечји вршњачки тим је у том периоду предводио психолог Друге гимназије, Дарко Хинић. Деца су изнела целу кампању у ликовном смислу, а и сама сам била укључена у целину. То су били зачеци Ученичких парламената. У том окружењу се формирала целина програма, која је касније изнедрила Центар за превенцију болести зависности смештен у МЗ Бубањ. Добар део програма за превенцију болести зависности изнедрио је водич за рад са децом млађег узраста „Хоћу здраво да живим“, групе ауторки, међу којима су: Драгана Ристић, Весна Андрејевић, Јелена Попадић, Снежана Томашевић. На трибинама је приказан и филм у форми исповести једног од наркомана. Комплетан волонтерски рад на програму био је крунисан плакатима, које сам реализовала на тему ПАС, што ми је донело добре поене на факултету. „Прсти“ су били и ликовна комисија, која је процењивала ликовну вредност школских радова на теме које су промовисале превенцију болести зависности. То је била иницијална каписла да „Прсти“ постану Центар за креативни развој, те да почну да праве независне програме од других институција, што није искључивало и даље могуће сарадње. Највећа подршка били су нам професори са факултета, а посебно квалитетну сарадњу имали смо са, сада, доцентом Милицом Антонијевић. Она је била супервизор сваког нашег рада са децом, док су психолози Ана Милетић и Јелена Попадић пружале психолошку подршку првим ликовним радионицама. Квалитет идеје и програма, примећен је и у Школској управи, па је био и препоручен школама за реализацију од стране госпође Јелице Селаковић, тадашње начелнице.
- Где су се одржале прве ликовне радионице и како је све то изгледало?
Прве ликовне радионице одржавале су се у школи „21.ОКТОБАР“, уз велику подршку директора школе, Зорана Ранитовића. Све радионице биле су бесплатне, а методика рада са децом била је заснована на методици професора Сретка Дивљана, што подразумева праћење деце по ликовним типовима. Циљна група су нам била деца од 5 до 11 година. Деца су почела да добијају награде на разним конкурсима, што нам је дало „ветар у леђа“ и отворило пут ка прогресу. Подршку нам је убрзо пружио и тадашњи декан ФИЛУМ-а, професор Слободан Штетић. Четири године смо радили у континуитету од два сата, два пута недељно. Прву учионицу нам је уступила тада, учитељица Зорица Михајловић, која је свим срцем подржала иницијативу рада младих са децом. Полазници су постала „реклама“ за радионицу. Овај занимљив програм „Играј и учи“, као изузетно квалитетан препознала је и Општина Града Крагујевца, те га је и финансијски подржавала четири године. О програму, трансформацији и фрагментима интегрисања његове структуре могу да напишем пет уџбеника, јер често радим кохезију интерактивних делова са другим сродним радионицама и блиским ми радионичарима. У тој почетној фази рада са децом, посебно су ме подржале колегинице из класе: Марија Јовановић, Ивана Васић, Марија Радоњић, Тања Милутиновић, а нешто касније и колегиница србисткиња, Оливера Милојковић Опрешник. Наши пројекти су у свим фазама укључивали децу, као сараднике, али је једино „Играј и учи“ био намењен развоју дечје личности и за крајни циљ је имао повећање креативности код деце, ублажавање дисфункционалник знакова понашања, повећање социализације и инклузију лица са посебним потребама. Цео концепт радионице замишљен је да се смањи дисфункционалност јединки, да се повећа сензибилисаност за културолошке, верске и социјалне различитости, као и да се образовна и васпитна улога радионице ставе у први план. Како смо биле у Ликовној комисији, имале смо увид у капацитете деце која су нам слала радове на конкурсе, па смо програм прво понудиле тој деци. Ликовне радионице су, у ствари, у овом случају средство да се развије личност детета.
- Поред споменутих, које сте још радионице реализовали?
У скаутским групама реализоване су радионице КЗП (Културнозабавног програма), те смо имали драмску, новинарску, ликовну и фото секцију. У оквиру њих постојале су једнодневне радионице, у трајању од по два сата. То су били периодични ангажмани, на бивацима, таборима и смотрама. Након тога, у периоду од четири године, у оквиру уметничке групе „Прсти” реализован је циклус радионица обогаћених и ликовним и примењеним техникама и темама. Године 2006. „Прсти” се укључују у подршку реализацији програма Сигурне куће у Крагујевцу. С обзиром на то да је мој дипломски рад био адвертајзинг кампања и књига стандарда за Сигурну кућу у Крагујевцу, са својим полазницима одрадила сам низ реклама и видео радова. То смо радили у просторијама ОШ „21.октобар”. Тако да смо имали и видео радионице на тему “Превенција насиља у породици”. „Прсти” су изнедрили и низ видео записа са децом нижег узраста и остварили сарадњу са позоришним глумцем Душаном Станикићем, који је супервизирао режију Милице Шутић на перформансу, тематски направљеном за отварање изложбе плаката „Стоп насиљу у породици”. Тренутно реализујем ликовне радионице у Центру за младе, у Ждраљици понедељком и петком од 13 часова, на адреси: Радовањска 23, у Вашаришту, на адреси Чика Матина 5, средом од 16.30 часова и суботом од 11 часова, у Ердоглији, понедељком и петком од 18 часова, на адреси Првослава Стојановића 8. У једном од претходних месеци на овим радионицама имали смо госта из Италије, Франческа Бруса, који је новинарским умећем пренео своја запажања даље. Иначе са запосленима у Центру за младе успешно сарађујем око четири године.
- Ко су полазници Ваших радионица?
На првим радионицама су се појавила јако талентована деца, што је била наша срећна околност. Структура деце била је много другачија у односу на данас. Након завршених радионица веома надарену децу шаљемо другим сличним атељеима, који су специјално опредељени за рад са хипернадаренима. Захваљујући томе добили смо људе који су завршили уметничке школе и почињу са студијама, а који су свој дар препознали на нашим радионицама. Данас у структури деце имам кориснике из ОССИ-ја, који је саставни део институције „Књегиња Љубица“, „Вивере“, као и деца која заслужују посебну подршку, а препозната су као таква у својим школама од стране стручних сарадника. Присутна су деца која користе услуге социјалне заштите, као и полазници који припадају осетљивим маргинализованим групама. Међутим, добар део деце је препознат од стране учитеља и наставника из струке као таленат за ликовну област, а као таква су упућена на допунску едукацију у мој атеље.
- Упоредите час и радионицу.
Од деце се учи у оба облика наставе. Принцип екс катедре није пополуаран данас. По динамици, структури и временским оквирима, час је краћи и самим тим информацијама ускраћенији. На радионицама се лакше остварују индивидуални контакт и приступ полазнику. Боље се прате личне потребе детета. Радионица отвара могућност да се примени Мотисори програм, што подразумева и вршњачку едукацију између деце. Настава у школама претворена је у административну форму и наставник је угушен папирима, тако да се губи од праксе. Када радимо радионице, то је програм који је одобрен и финансиран унапред, а час је ограничен материјалима које родитељи могу финансијски да приуште деци, а да им не буду глоба и терет. Дечја права треба да повлаче и обавезе са собом. Не можемо говорити о праву а да немо и обавезу. На радионицу дођу добровољци, а на часу су присутни сви ученици једног разреда и ви сте успели ако сваког заголицате за своју тему. Одговорна су оба посла, разлика је у финесама.
- Посебно интересантни су Ваш однос и сарадња са Чешком. Реците нам нешто више о томе.
Решена да почнем да живим и студирам у иностранству, стопирала сам у једном моменту све активности у Крагујевцу и 2009. године добила стипендију Јужноморавског региона за учење чешког језика на годину дана. Отишла сам у Брно, град побратим, где сам помогла у оснивању ОССИ-ја, организације српских студената у дијаспори, што је подразумевало рад са мало старијом децом. Тако је почела сарадња на пројектима са Доприносном организацијом Јужноморавског региона са седиштем у Брну. Инфилтрирана сам као преводилац у српскочешки камп, где је мој таленат за рад са децом био примећен, захваљујући чему сам у тој структури остала четири године. Чешки народ осећам као свој и у том контексту сам задовољна програмом и боравком са мени драгим људима. Ове године су нам били специјални гости из Кијова, који су посвећени радом са децом. Зато је један од њих господин Томаш Кунц (Tomáš Kuntz)посетио једну од наших радионица и понео велико задовољство са собом. Због очеве болести, која је имала смртни исход, 2010. године се враћам у Србију, чиме почиње велика борба за егзистенцију.
- Шта је Ваш највећи пословни успех?
Тешко је то рећи… Имала сам неколико прелепих ангажмана, али су они далеко од мог највећег пословног успеха. У биографији бележим многе лепе сарадње: са господином Милошевићем, господином Дамњановићем, многим институцијама, Црвеним крстом, Центром за културу у Рачи, Канцеларијама за младе у целој земљи, Мрежама, које су резултат женског активизма, Мрежом за антитрафикинг, многим галеријама у земљи и иностранству, а била сам и координатор неколиких међународних програма… Ипак, мој највећи животни успех је љубав деце коју добијем када радим са њима.
- Планови за будућност?
На то питање ћу одговорити питањем. Да ли у Србији можете да планирате будућност? Када добијем одговор од Вас, моћи ћу искрено да Вам одговорим. Данас радим у основној школи “Свети Сава” у Топоници и задовољна сам тим ангажманом. Ако он опстане, моћи ћу да планирам свој живот.
Коментари
коментара
