Славни Крагујевчани – Мирко Пузовић – пише Зоран Мишић

ПУЗА, НЕ САМО БОКСЕРСКА ЛЕГЕНДА

 

Крагујевац је одувек словио за град бокса и као такав изнедрио многе вансеријске асове племените вештине, али нико од њих није био не само боксерска већ и урбана и чаршијска легенда као Мирко Пузовић Пуза. Наш ас, велики мангуп у рингу а још већи ван њега већ деценијама живи и ради у Немачкој али се за разлику од осталих не нећка, већ чврсто куне како се од следеће године враћа у Крагујевац

Као и многи, искористио је лето и одмор да скокне до куће. То га не разликује од бројних Крагујевчана па и познатих спортиста који живе у иностранству. Оно што га чини другачијим је однос чаршијанаца према њему. Где год прође, седне, саседне, чују се искрени поздрави: „Царе”, „Легендо”, „Краљу”, оне локалне „титуле” којима пробирљиви (у животу користимо један други, конкретнији израз) ретко кога а, камоли искрено умеју да почасте.

Крагујевац је одувек важио за град бокса и сходно томе изнедрио читав низ великих асова племените вештине, било је боксера који су и пре њега били популарнији од глумачких и естрадних звезда али нико није Крагујевчанима легао на срце као Мирко Пузовић Пуза, велики мангуп ринга а још већи ван њега. Одувек је брате, био и остао, а то Крагујевчани највише цене, један од нас. И никада се није фолирао, ни међу конопцима ни међу кафанским столовима.

А, ипак, оно што ни његови највећи фанови и обожаваоци не знају је то да је најтрофејнији крагујевачки боксер свих времена рођен 1956. године у Аранђеловцу.

– То је било само стицајем околности. Мој отац је тада радио у милицији и тамо добио посао. Када је он „скинуо” униформу и запослио се у овдашњем „Предузећу за путеве” преселио сам се са четири године у Крагујевац и никада ми ништа није више везивало са Аранђеловац, сем пуког податка у личниј карти, почиње причу Пуза.

Одрастао је у Бресници (баш код млина) која је у време његовог детињства, како он духовито појашњава, била тако изграђена да је могла да конкурише као скијашки и зимски туристички центар.

– Људи су тамо долазили само да се скијају, тврди он.

Као и сва деца из тог краја ишао је у школу „Ђура Јакшић” (коју су сви кришом звали старим именом „Краља Петра” и за бокс се заинтересовао још као клинац.

– Волео сам бокс, гледао га од малена и сматрао: „Ма, ја, ово могу и боље”, не либи се да призна он.

Али, ту не престају изненађења када је Пуза у питању.

Био је добар и у фудбалу а тренирао је активно и атлетику у овдашњем Спортском друштву „Партизан” и његова генерација била је екипни првак Србије. Пузина дисциплина, дакле пре полувелтера, била трчање на 3.000 метара.

Ипак, превагнула је љубав према боксу и још понешто.

– Разболео сам се после једног „Борбиног” кроса и, поштено да кажем, једва сам претекао. Тада сам баталио атлетику. Одувек сам волео да гледам бокс и као клинац, а, били смо сиротиња, гледао сам да се џабе провучем у „Шумадију”. Када ме ухвате, питам како могу други, а они ми одговоре да ти дечаци тренирају. Е, ако је тако, онда ћу и ја, и макар ћу моћи џабе да гледам меџеве. Када сам видео да се боксери туширају у купатилу после тренинга а ја сам се у кући купао у кориту, моја одлука је била зацементирана, кроз смех прича он.

 И тренирао и живео – лудачки

 Његови боксерски почеци поклопили су се са поласком у средњу школу 1971. године и у „Радничком” је провео пуних 18 година активно боксујући.

Идол му је био познати крагујевачи ас Драгослав Јаковљевић Бабеа, а срећа је хтела да му он буде и први тренер. Са њим је освиојио и прва јуниорска признања 1973. године у Осјеку и годину дана касније у ондашњем Титограду. По Бабеином одласку у Америку, Пузу се тренирали Дугец и Славко Соргић Цобри.

Иако велики шамипон и читав свој боксерски век провевши у једној категорији није имао попут других асова неког свог мегданског архинепријатеља.

– Ја сам такав човек, сви су ме готивили а и ја сам био добар са свима. У клубу смо сви живели као једна породица, сећа се он.

За себе воли искрено да каже и призна:

– Брате, ја сам тренирао као луд али сам исто тако и живео. Не могу сада да се нешто претварам. Пио сам и пушио одувек. А, посебно ми је било задовољство и севап да демантујем чаршијске покварењаке који седе са мном у кафани и тапакају ме по леђима и причају: „Где си Пуки, легендо!” а иза леђа ме оговарају: „Овај је готов. Пропао начисто.”. Е, због таквих сам тренирао дупло више, то ми је давало замајац да „не пропаднем”, воли да се подсети Пуза.

– Никада нисма имао трему, нити сам зентовао од некога. Ма, какви! Једва сам чекао да почне борба, па шта буде – буде. Наравно и над попом има поп, али ја се нисам плашио, тврди он.

Такође, није имао ни неке посебне ритуале пред борбе, али је имао, како каже „своју талију”.

– Ни на једно велико такмичење нисам отпутовао трезан. Наравно да нисам то радио пред мечеве, али пред путовања обавезно, некрије он, напомињући да је ипак, у гардероби увек облачио прво леву чарапу, леву патику и стављао прво леву рукавицу.

Није волео ни да пред борбу погледа противника у очи.

– Поздравим се увек, по протоколу, али не загледам нешто човека. Једном сам тако „раугледао и загледао” и изгубио. Од тада – никад! Супер смо ми овако и пре и после борбе, седимо, дружимо се, ћаскамо – али пред меч, никао, каже он.

А, волео је да просипа форе и на рингу, ко се не сећа његових трикова и ескиважа, али и ван њега.

– Нисам никада о томе размишаљао, само су ми падале на лицу места, као у Лас Вегасу. Боксовали смо у Америци против репрезентације САД и после мерења, док сам силазио са ваге, каже ми Американац, лепо васпитан човек: „Гуд лак”, ја се вратим и почнем да му као „објашњавам” оно: „Ма, не, не… Ја сам полувелтер”, и човек се збуни, и данас се сећа Пуза.

Почетком деведесетих из приватних разлога одлази у Немачку где до данас живи у Штутгарту. И тамо је боксовао три године за клуб „Еслинген” и у 37.- ој години решио да оконча каријеру.

– Било ми је доста. Нисам хтео да вадим посебне и специјалне дозволе за боксере ветеране, јер сам мислио да ми је доста бокса за читав живот. Такође, нисам имао никаквих даљих амбиција у том спорту као ни жеље и воље да се псоветим тренерском позиву, искрен је он.

 Бокс на најнижим гранама

 Запослио се у фирми, која ради за „Мерцедес” на одржавању као контролор за уље.

– Ја сам ти главни контролор за промају, уме,мангупски да се нашали и на свој рачун Пуза.

Ипак из БК „Еслингена” су га пре четири-пет година позвали да буде тренер и он је то после деценије и по паузе – прихватио.

– Бокс је специфичан спорт. Пре свега је ту таленат и жеља да ненормално радиш и тренираш, па тек онда може тренер да ти својим знањем и искуством покаже и научи. Да би човек постао боксер, мора да се скоцка пуно тога, сем талента и упорног рада, и да човек има срце, да буде и специфична личност која није само крљатор који је ту дошао само да се бије али не сме да буде ни кукавица и да се плаши, цени са свог аспекта Пуза који данас у БК „Еслингену” тренира савког ко је за то распложен – и такмичаре и рекреативце, омладинце и ветеране, жене и мушкарце.

Ипак, по њему, бокс је тамо у Немачкој на најнижим гранама а код нас, буквално и не постоји.

– Он, као спорт не може да постоји без лиге и ривалства, па на сељачким утакмицама кад играју Букуровац и Теферич секу се стативе, коментарише Пуза у свом стилу али сасвим озбиљно подсећајући на некдашње спортско-боксерско ривалство нас и Јагодинаца, Краљевчана… Оних из старијих генерација, попут Соргине које су Београђани умели да назову „сељацима из Крагујевца” а, да им они на лицу места покажу ко је сељак.

По њему спорадичне ревије нису никакво решење.

– У боксу такмичаре носи публика, и због тога су седишта баш поред ринга. Када нема те атмосфере у гледалишту, у арени или хали, нема је ни на рингу, тврди он, додајући да је недавно био на финалном турниру првенства Србије на којем је „лично пребројао 18гледалаца”.

А, он и боксери из његове генерације када су боксовали пред хиљду и по – две хиљаде гледалаца умели су да се пожале да је празно.

Није тајна ни да је разочаран односм града према њему. Када је пре неколико година долазио да регулише статус за националну пензију, из револта је младом новинару „Спортског журнала” рекао да је из Младеновца.

– Вујковић ми каже: „Па, ти Пузо, ниси нормалан”, па сам се после момку који је млад и није ништа крив извињавао, каже он.

За себе тврди да од ове средине ништа није добио али да није ни тражио. После само четири месеца када је отишао за Немачку одузели су му локал који је имао на коришћење.

– Свуда у цивилизованом свету, и кад неко уђе у нечији локал, то уради са полицијом и сачини записник о томе шта је унутра затекао. Тај локал сам ја својим средствима опремио, а из њега су ми однели све, намештај, инвентар, шанк… Годинама сам касније по градским баштама затицао своје столице, прича Пуза.

На жалост у локалу су му биле и све медаље, трофеји, пехари и фотографије које сведоче о његовој вансеријској каријери. Све то нестало је заувек и без трага.

 У Немачкој га више цене

 

Очигледно је да га у Немачкој га пак више цене.

– Када је био пријем код начелника регије Баден Виртенберг поводом посете Бориса Тадића добили смо позивницу моја супруга Бранка и ја. Била је присутна читава тамошња српска привредна и научна елита, иде Борис Тадић и здрави се са свима, застаде код мене и упита, онако, озбиљно: „Пузо, је л си то ти?!”.

– Ја сам друже председниче, одговорим му ја, онако, у шали.

– Па човече, нисам ни зано да ти живиш у Немачкој. Е, какав је то боксер био, каже он окренувши се ка свима.

– А, ви сте председниче пратили бокс?, питам га ја.

– Као студенти обавезно. Увек смо се кладили на тебе и увек добијали, одговори Тадић и слика се са нама. После кажем је жени, онако: „А, кога је председник једни препознао, кажи?”, а конзул ми је рекао да су за мене од сада сва врата увек отворена, смеје се Пуза.

У Штутгарту можда али овде, изгледа да нису била.

– Чему све те похвале, типа „легендо” и „краљу”, када ме се искрено, никада нико ни једним поводом није сетио. Било је ту и смртних случајева и приватних и животних ломова и ситуација и никада ме нико није окренуо ни из града ни из клуба. То, уме, заиста да заболи човека, не крије он.

Али, на питање да ли размишља о повратку, не оклева ни секунде:

– Ма, какви, па наравно… Враћам се догодине, чим будем стекао услове за пензију, одговара као из топа.

Нема некиш спортских амбиција али његов клуб може увек да рачуна на њега. Жеља му је да анимира људе из региона како би се поново популарисао бокс као племенита вештина и „Раднички” као клуб.

Не жали за изгубљеним и украденим трофејима и медаљама јер као свој највећи успех и највеће богатство увек истиче своје две ћерке Катарину и Марину и унучиће Миону и Михаила.

Стари добри Пуза, јединствени, непоновљиви и несаломљиви.

 

извор: крагујевачке                                  Зоран МИШИЋ

 

НАЈУСПЕШНИЈИ БОКСЕР „РАДНИЧКОГ”

 Освајач олимпијских, светских и европских медаља

У историји Боксерског клуба „Раднички” званично најтрофејнији ас је легендарни Мирко Пузовић. У својој каријери Пуза је освојио је бронзану медаљу на Олимпијским играма 1984. године у Лос Анђелесу, такође две бронзе на светским првенствима у Минхену и Рину (САД), учествовао на четири европска првенства Тампере, Варна, Будимпешта и Торино где је освојио три медаље. Трофеје је освајао и на Медитеранским играма у Казабланци и био јуниорски првак Европе 1976. године. Пет пута је био првак Балкана и исто толико пута освајач „Златне рукавице”.

Седам пута је био првак Југославије (све титуле у полувелтер категорији), освојио је друго место на Светском купу 1987. године у Београду и више пута трофеје попут „Златног гонга”, „Ослобођења Београда”… Седам пута је проглашаван за најбољег спортисту Крагујевца у некадашњем избору „Светлости”.

– Још три пута ми „украли” то проглашавање, у свом стилу, мангупски духовито, без љутње, само подсећа Пуза.

 

Коментари

коментара