КРАГУЈЕВАЦ – ГРАД РАСПЕВАНИХ ЛАБУДОВА
Страх је један од највећих непријатеља нас самих. Често се налазимо у ситуацијама када пожелимо да вриснемо из све снаге истину и сазнање које носимо са собом, али због страха, рационалног или не, често само слегнемо раменима и променимо страницу. Е, ту грешимо. Моје име је Дејан Димитријевић и ја се не плашим да вам кажем истину у лице. Ви умирете, само вам још нико то није рекао.
Полако али сигурно на врата нам закуцала и ова нова година. Дефинитивно смо богатији за нова искуства, познанства, пријатељства… Хеј, па неки од нас су добили и принову. Није ли то лепо? Можда би требали питати некога ко је ове године нешто изгубио. Заправо није лако судити гледајући само љубичасти програм. Понекад је потребно сагледати обе стране терена. Пожељно је то урадити пре одласка на другу страну терена , јер у супротном тада већ може постати касно.
Као да је било јуче када смо чекали у редовима за две пакле формуле испред киоска Дуванппромета пркосећи сиренама које су најављивале нове ударе, нове бомбе чијих последица и дан данас многи од нас нису свесни.
Овог лета сам се разболео и заглавио на одељењу КБЦ Крагујевац. Лежећи ту наишао сам на неке случајеве који су ми крајње променили поглед на свет око мене. Када видите младог човека који болује од болести за које ни лекари нису сигурни шта представља или по ходницима свакодневно срећете људе које препознајете и из чијих прича закључујете да свет више уопште није онакав какав се чинио до скора, закључујете да је крајње време да неко проговори. Прошло је много година. Скоро 17 година. Са 17 сам отишао у војску… Зар је могуће да тек сад видимо последице. Могуће је. Овде је главно оружје против нас време. Дозволили смо да слободно иде а ми ништа не радимо по питању тога, а сада када би и нешто покушали оно је скоро већ пред финишом маратонске трке. Време је достигло циљ, а ми се још увек загревамо на почетној позицији.
Човек цени ствари око себе тек кад их изгуби: здравље, пријатеље, драге особе, здраву околину, посао, време… Наравно да то нису ствари у правом смислу речи, али некако је и логично изгубити телефон, јакну, кључеве од кола и приметити тек кад је касно, али изгубити овако велике улоге могу само лоши коцкари. А то смо управо ми. Лоши коцкари који живе данас и не размишљају о следећем дану, некако све препуштају да се просто деси, или да неко други одради посао уместо њих. А за то време опет умиремо. Умиремо ми, умиру наша деца, умиру чак и нерођени. Плашимо се беле куге. Нема разлога. Ускоро неће имати ко ни да рађа.
Пораст броја оболелих и умрлих у Србији од малигних болести забринуо је стручњаке и јавност који траже одговоре због чега се годишње региструје чак 36.000 новооболелих . Поред теорија о уобичајеним факторима ризика , поједини стручњаци изнели су мишљење да је такво стање делом и последица коришћења муниције са осиромашеним уранијумом из времена НАТО бомбардовања 1999.
Стопа смртности од карцинома у Србији је у забрињавајућем порасту јер здравствени систем годишње региструје 21.000 умрлих , а најчешће врсте тумора од којих сваке године обољева више од 30.000 људи су рак дојке , грлића материце , плућа и дебелог црева .
Слободан Чикарић , председник Друштва Србије за борбу против рака , каже да верује да је порасту броја новооболелих , између осталог , допринело и коришћење НАТО бомби са осиромашеним уранијумом 1999. у Србији .
Он подсећа да су српски стручњаци утврдили да је на Србију током НАТО бомбардовања пало 15 тона радиоактивног материјала и да су на четири локалитета у Пчињском округу, који се граничи са Косовом, пронашли радиоактивна зрна која нису експлодирала и која су пренели у нуклеарни Институт у Винчи код Београда, као материјални доказ.
„У Винчи и даље постоји радиоактивни отпадни материјал и радиоактивни материјал који је прикупљен у Пчињском округу на четири локалитета, уранијум 238, који има време полураспада 4,5 милијарди године и који се налази у неадекватним условима“, каже Чикарић.
Чикарић напомиње да је 2006. године у централној Србији дошло до „експлозије“ обољења од рака лимфома и леукемије, што је више од 80 одсто у односу на ранији период, а повећао се и укупан број оболелих од свих тумора, па је протеклих година повећано умирање од рака у централној Србији за 11 одсто.
Чикарић подсећа да је у току бомбардовања Србије 1999. године НАТО бацио 15 тона осиромашеног уранијума 238, чије је време полураспада четири и по милијарде година, колико је стара и сама планета Земља, док је за потпуни распад тог уранијума потребно 45 милијарди година.
“ Најчешћи тумори који су се јављали у централној Србији у току ових десет година код мушкараца је рак плућа , а код жена рак дојке , и то су веома високе стопе . Од рака дојке 2010. године оболело је 120 , а умрло 44 жена на 100.000 становника . Док је код мушкараца те године оболело 118 и умрло 107 на 100.000 становника . Реч је о узрасту 50-70 година “ , истиче он .
Радиоактивна прашина улази у људски организам преко дисајних органа или путем воде и контаминиране хране , а потом се из организма , након што направи штету , избацује после 15 дана , тако да – када човек касније оболи , код њега се не могу наћи трагови уранијума .“ То изађе из организма човека за десет до 15 дана, у току којих начини штету , па ће човек добити рак који ће се видети после пет , десет или 20 година “ , каже Чикарић .
Од момента изложености осиромашеном уранијуму, који је канцерогени агенс, до клиничке манифестације малигног тумора треба да прође латентни период (време мировања), који за солидне туморе траје у просеку 15 година и истикао је 2014, рекао је др Чикарић на конференцији за новинаре. Од 2006. у Србији је регистрована „експлозија леукемија и лимфома“, кад се завршио латентни период који за ове болести траје Седам и по година, рекао је он и објаснио да научни докази да је за то крив осиромашени уранијум „нису у зони случајности, него високе сигнификантности „.
Солидни тумори, који чине 95 одсто малигних тумора, развијају се на ткивима која су релативно резистентна на радијацију, док су код леукемија и лимфома захваћена ткива која су радиосензитивни. Зато у том случају краће траје карциногенеза – период у коме се здраве ћелије претварају у малигне, истакао је др Чикарић.
– Не постоји праг за дозу агенса који је потребан да покрене карциногенезу. То може да произведе било која доза која уђе у организам, а исто је и са феноменом мутације генома – рекао је он и додао да латентни период за настанак психо-физичких малформација код потомака траје најмање 100 година.
Подсећајући да је 15 тона осиромашеног уранијума, који је највећим делом бачен на Косово и ивични део Пчињског округа, био разнет по читавом Балкану у виду прашине микронских димензија и да је време њиховог полураспада 4,5 милијарди година, он је навео да се већ десио прелаз у коме су стопе учесталости обољевања нагло повећане за све локализације рака, као и за све узрасте.
Са друге стране , у државном Институту за јавно здравље Батут , кажу да нису радили истраживања о томе да ли је евентуално један од узрока за повећање малигних болести и радиоактивни материјал из времена бомбардовања . Поставља се логично питанје: „ А зашто нису?“
Стручњаци Војномедицинске академије у Београду до 2005. пратили су здравствено стање припадника војске и цивила који су током бомбардовања били у непосредној близини објеката погођених пројектилима са осиромашеним уранијумом .
Бранка Ђуровић, начелница Одељења за радиолошку заштиту ВМА, каже за РСЕ да се радило о обимном програму испитивања здравља људи који су били рањени гелерима тих бомби, спашавали повређене или радили на деконтаминацији подручја на југу Србије.
„Пет година смо их пратили али у том периоду нисмо уочили повећану учесталост малигних обољења. Мада, морам да кажем, то тада нисмо ни очекивали јер је латентни период дужи од тога. Тај здравствени програм смо желели да водимо и даље али на жалост, пре свега због разлога материјалне природе, нисмо били у могућности да га наставимо. “ Новац који је можда могао да спаси наше животе је искоришћен у прече сврхе… Субвенције можда.
Уколико стопа малигнитета у Србији има везе са осиромашеним уранијумом, поједини стручњаци кажу да се последице могу осећати генерацијама и готово заувек јер је његово време распадања четири и по милијарде година. Докторка Бранка Ђуровић сматра да, упркос томе што се радиоактвне супстанце помињу као један од могућих узрока, хемијско загађење из периода 1999. године, када је уништено 10 одсто индустријских капацитета, може да представља велики проблем.
„Тада је само током тих седамдесетак дана бомбардовања емитована неколико пута већа количина токсичних супстанци од годишње емисије у целој СР Југославији у години пре бомбардовања. Хемијске супстанце од којих су многе доказано канцерогене, мутагене, генотоксични и неуротоксичне, које разарају наш имуни систем, у концентрацијама које важе за еколошку катастрофу доспеле су у нашу животну средину … Становници Србије су их удисали и унели у своје организме тако да мислим да су те супстанце пре свега узрок свих ових промена „, каже Ђуровић.
Бомбардовање индустријских капацитета? Зар се управо то није десило у Застави када је бомбама са осиромашеним уранијом дошло до изливања пиралена из погођених трафостаница. Чекај! Пиралена?! Шта је то пирален?
Према објашњењу стручњака , пирален је материја мутагених , тератогених и , нарочито , канцерогених својстава , а један литар довољан је да затрује милион тона воде . Разлагање у земљи што тврде хемичари , траје ни мање ни више него 200 година . Управо због таквих карактеристика , Међународном конвенцијом из 1978. године његова употреба је забрањена .
Алармантни извештај комисије за заштиту животне средине при Уједињеним нацијама из средине лета 1999. године да су , од пет испитаних градова , Крагујевац и Панчево два најзагађенија места у Србији изазвао је панику међу Крагујевчанима . Тим више због упозорења да се из трансформатора излио пирален отровна хемикалија у облику уља којом се хладе електротрансформатори .
О томе се у то време доста говорило на брифинзима локалних опозиционих странака , али неодређено : “ на основу неких сазнања “ , “ из незваничних извора “ , “ према непотврђеним подацима “ и слично . Речено је да Застава поседује неколико таквих трансформатора и да је током бомбардовања 13. априла 1999. у неким њеним погонима попут Лакирнице и Енергетике излило преко 3.000 литара ове смртоносне супстанце , што би могло бити катастрофално и за град и за околину . Када је седамдесетих година у Црној Гори дошло до хаварије у подгоричком алуминијумске комбинату ( експлодирао је трансформатор ) , стотине тона пиралена доспело је у обрадиву земљу . Након четири године , на том подручју рађала се стока са две главе и кокошке са четири ноге . Управо због таквих карактеристика , Међународном конвенцијом из 1978. године његова употреба је забрањена . У Крагујевцу је сав изливени пирален преко технолошке канализације отекао у Лепеницу , чијом водом многобројни повртари у њеном доњем току заливају баште . Поврх тога , сутрадан по бомбардовању у овом делу Шумадије затрована Лепеница поплавила је повртњаке с обе стране реке .
Бомбардовање крагујевачке фабрике Застава током НАТО кампање 1999. године и даље је делом обавијено велом тајне којом се можда крију далеко теже последице рата за раднике и житеље највећег града Шумадије .
„Станујем у Крагујевцу , пар стотина метара од погона фабрике Застава који су бомбардован 9. и 12. априла 1999. године . Моја супруга Снежана је 2006. године умрла од рака , односно микроцелуларног канцера плућа . Била је дотле здрава , мајка двоје деце , имала је сређен живот , никада није пушила , одрасла је на селу . Када сам питао лекаре зашто је дошло до оболевања и тако наглог и убрзаног ширења болести , докторка ми је одговорила да није могла да помогне ни свом супругу , ни брату који су умрли од исте болести“ – речи су Драгана Батавељића , професора на Правном факултету у Крагујевцу .
Он је један од ретких Крагујевчана који не престаје да јавно прозива државу због тога што ћути о здравственим и еколошким последицама ракетирања фабрике Застава .
„Многи радници фабрике и грађани учествовали су у гашењу пожара и рашчишћавању хала . Највећи број њих су , нажалост , данас покојни“ – додаје професор Батавељић .
Он подсећа на оно што сви знају , али ћуте , да су приликом бомбардовања Заставе погођени трансформатори из којих је у реку Лепеницу истекло врло токсично пираленско уље . Због пожара ваздух је био загађен још отровнијим диоксинима , фозген који спада у бојне отрове , метилхлоридом итд .
„Пирален је из Лепенице стигао у Мораву , а ова се улива у Дунав тако да су водотокови загађени и наравно та информација се скрива . Крагујевчани нису обавештени у каквој средини живе , нити зашто су одељења за онкологију у болницама препуна . Министарство здравља никада није спровело епидемиолошку студију о томе“ – каже професор Батавељић .
Он упозорава да се тиме крше чланови 51 и 74 Устава Србије , који гарантују “ да свако има право на здраву животну средину и на истинито , благовремено и потпуно обавештавање о њеном стању ио питањима од јавног значаја “ .
Наш саговорник каже да није успео да сазна званичну истину о последицама бомбардовања иако је покушао да то учини . Као члан Градског већа у Скупштини града Крагујевца Батавељић је у току 2002. и 2003. године са једним колегом са Медицинског факултета предложио да се Институту за јавно здравље “ Батут “ упути званични захтев за информацију . Предлог је једногласно усвојен , градоначелник је потписао захтев и послао га , али од Института никада није стигао одговор .
„Ишао сам због тога у “ Батут “ више пута . Једном сам добио одговор да управо мењају директора , а други пут је изговор био – кречење“ – каже професор Батавељић .
Каква је атмосфера у Крагујевцу говори и чињеница да никада ниједан синдикат или неки посланик нису јавно прозвали државу због ћутања о последицама бомбардовања, не постоји ни удружење грађана, ветерана или студената које се заинтересовало за ово питање.
Један бивши радник Заставе, који је и сам имао озбиљне здравствене проблеме, одбио је наш предлог за разговор с образложењем да је опасно говорити о овој теми.
Крагујевачком градоначелнику и градској скупштини никада није стигао одговор од Института за јавно здравље “ Батут “ , на званични захтев упућен 2003. године да им се доставе информације о здравственим последицама бомбардовања фабрике “ Заставе “ .
У међувремену , Република Србија потписала је 2009. године уговор са Фијатом о заједничком улагању у крагујевачку “ Заставу “ . У тексту уговора каже се да израз “ еколошки експерт значи : СГС или неко од зависних друштава “ .
То би значило да је СГС , једна од највећих светских фирми за контролу квалитета , без икаквог тендера кроз уговор Републике Србије са Фијатом , аутоматски добила посао еколошког експерта . То би , такође , значило да је Фијат условио закључивање уговора – одређивањем СГС као “ еколошког експерта “ . Ствари изгледају логичније ако се зна да је управо Фијат један од главних акционара СГС , а да је Серђо Маркиони , генерални директор Фијата , уједно и председник Скупштине акционара СГС – а .
Из текста локалног еколошког плана Крагујевца за 2010 – 2014. годину види се да је “ пре закључења трансакције “ са Фијатом , Република Србија имала обавезу “ да изврши све акције предвиђене Планом чишћења “ . Додаје се да је “ за потребе припреме Плана чишћења ангажован експерт за заштиту околине СГС да изврши узорковање и анализу тла , површинских и потповршинских вода у циљу карактеризације локације „.
Иако су то тражиле, општинске власти Крагујевца никада нису сазнале какви су били резултати анализа СГС-а и чишћења „Заставе“, које су порески обвезници у Србији, како је објављено, платили два и по милиона евра. И тако Крагујевцу опет није имао ко да пише и опет никоме није пало на памет да прозове државу.
„Реч је о поступку санације који је финансирала Република, тако да ми као локална самоуправа, иако смо тражили, немамо никакав извештај о томе“, гласи званично објашњење које смо добили у општини Крагујевац.
Мистериозну слагалицу употпуњује и одговор портпарола Фијата за Србију Александре Ранковић која нас је такође писмено обавестила „на тему СГС извештаја“ да је „план заштите животне средине и одрживости, део потписаног Уговора између Владе Републике Србије и ФИЈАТ Групације, који је поверљивог карактера“. Што се тиче саме фирме СГС, Маргарета Жарков из прес-одељења ове фирме пренела нам је, после консултације са надлежнима, да су „документи тајни“.
На мистериозан начин нестао је докторат Миљане Стојановић – Милосављевић у коме се указује на погубно дејство пиралена по здравље људи и животиња , којим је затровано пола Србије .
Како објаснити мистерију око доктората , одбрањеног 2002. године на Биолошком факултету у Београду , чији аутор , Миљана Стојановић – Милосављевић , на основу истраживања у крагујевачком крају , закључује да се може рећи да је НАТО против Србије водио хемијски рат , а да при том није употребио хемијско оружје . Било је довољно да бомбардује индустријска постројења .
Тражећи одговор на питање о последицама бомбардовања крагујевачке „Заставе“, открили смо да све претраге на интернету за овим докторатом – не дају ништа осим три новинска текста. Због нечијег немара или нечије намере, ово високо оцењено научно истраживање постало је „невидљиво“ јер докторат никада није уписан у регистар докторских теза Универзитетске библиотеке (УБ) у Београду, како то закон налаже. Последица тога је да истраживање Миљане Стојановић-Милосављевић као да не постоји. Нико не може ни да добије идеју да га тражи, нити да се позове на његове резултате.
Миљана Стојановић-Милосављевић – у периоду пре, за време и после бомбардовања – узела је и измерила 1.800 узорака тла, подземних и надземних вода и речног дна. Истражила је водоток реке Лепенице од уласка у Крагујевац па до уливања у Мораву, водоток Мораве и речне наносе Лепенице од фабрике „Застава“ па до завршетка крагујевачке котлине, укључујући ту и изворишта и бунарске воде.
Упоредне хемијске анализе узорака показале су да је после ракетирања фабрике „Застава“ 9. и 12. априла 1999. године, када су погођени трансформатори, река Лепеница страховито загађена високоотровним пираленом, канцерогеном материјом која код животиња и људи оштећује репродуктивне органе и изазива неплодност. Пет дана после бомбардовања „Заставе“ пирален се 25 километара низводно из Лепенице прелио у Велику Мораву, ушао у подземне воде и земљиште, завршивши у ланцу исхране чије су последње карике – биљке, животиње и људи.
Преносимо делове из текста дисертације Миљане Стојановић-Милосављевић у којој се указује како је део пиралена због пожара доспео у ваздух, претворивши се у још отровније диоксине, а други део се распршио по тлу погона фабрике.
„Трећи део се излио у земљиште и одатле је један део отишао у кишну канализацију, а преко ње у површинску воду, други део је кроз дренирање земљишта отишао у водоток Лепенице“, утврдила је Миљана у свом истраживању.
„Полихлоровани бифенили (пирален) доспевају у воду, таложе се, њиме се хране ситне биљке и животиње, овима ситне рибе, па крупније, па птице … Увек је на крају човек кога ће овај и други отрови просути НАТО бомбама деценијама хранити“ , пише у закључном делу дисертације.
У овом истраживању даље се наводи како пирален ствара поремећаје у функционисању полних органа и делује на ембрион и фетус. Закључује да се у будућности очекују повећана тератогена, мутагена и канцерогена дејства.
Миљана Стојановић-Милосављевић детаљно је изложила како у будућности треба пратити даље кретање пиралена. Препоручила је месечне и двомесечне анализе речног дна И биолошка и микробиолошка истраживања живог света у води река Лепеница, Ждраљица и Морава, осматрање бунара и извора. Такође, редовно треба утврђивати утицај пиралена на животиње и животне намирнице животињског и биљног порекла, а редовним здравственим контролама – на људе.
„Предлогом мера, након истраживања, одредити биљне културе које су најбезбедније на површинама алувијона и означити јасно евентуалне површине које не треба обрађивати и биљне врсте које не треба градити. Уколико се докаже, поједине биљне врсте забранити за узгајање на локалитету, а посебно забранити њихово стављање у промет са ризичног подручја „, пише у закључку дисертације Миљане Стојановић-Милосављевић.
„У оквиру популације кичмењака најосетљивија на пирален је женска популација. Досадашња научна истраживања и сазнања показују да је токсично дејство полихлорованих бифенила (пирален) повезано са женским стероидним хормонима у мишићном ткиву кичмењака, укључујући и човека“, наводи у докторској дисертацији Миљана Стојановић-Милосављевић .
Биохемичар Миљана Стојановић – Милосављевић , пореклом Крагујевчанка , радила је у тешким условима током бомбардовања . Узимала је узорке на местима веома опасним по здравље као што је песак око погођених трансформатора са пираленом у погонима “ Заставе “ и то непосредно после ракетирања . Према подацима до којих смо дошли , у то време била је мајка малолетног детета и запослена у Војсци Југославије . Под околностима , које су нам за сада непознате , у периоду после одбране дисертације 2002. године – остала је без посла , да би затим после неког времена нашла радно место у једној установи у Новом Саду . Умрла је 2010. године после тешке болести . Од државе није добила никакво признање за своје херојство и изузетан научни допринос .
После експлозија НАТО бомби 1999. године “ Застава “ се претворила у отровну буктињу јер су продукти сагоревања пиралена , диоксида још отровнији од пиралена . Сви који су се затекли у близини – од саме Миљане Стојановић – Милосављевић , ауторке доктората , која је трчала да узме узорке и радника који су гасили пожар па до популације у непосредној околини – сви су удисали канцерогене честице .
Миљана Стојановић – Милосављевић у закључцима своје дисертације указује на неопходност укључивања државе која би , између осталог , требало да финансира не само истраживања већ и да “ надокнади евентуалне губитке пољопривредницима због смањеног приноса , а ради узгајања биљних врста које су здравствено најбезбедније “ . На све ово , међутим , држава се , као што смо видели , оглушила а грађани Крагујевца углавном ћуте .
“ Пирален није нађен у водама – све до НАТО бомбардовања “ , тврди се у “ избрисаном “ докторату Мирјане Стојановић – Милосављевић . Она је тако јасно означила ко је , по њеним налазима , починилац еколошког злочина са тешким здравстевним последицама . Ову оцену поновила је у опширном интервјуу НИН – у 3. августа 2003. године , који је сада једини јавности доступан траг њеног истраживања.
Почетком септембра 1999. године НИН је објавио да је Бранислав Недељковић, директор Централне лабораторије „Заставе“ потврдио да се пирален излио у Лепеницу и Ждраљицу, оценивши да „то није изазвало веће последице, нити је еколошки угрозило околину“. Затим ће, две и по године касније, агенција АИМ у сервису на енглеском, 25. фебруара 2002. пренети да је у току чишћење „Заставе“ које су организовале и финансирале УН и да је руководилац пројекта чишћења фабрике Бранислав Недељковић оценио „да је могуће извршити деконтаминацију корита реке Лепенице, што, како каже, многи не верују „. Наводи се да ће око 300 тона отровног пираленског и другог отпада бити транспортовано у Швајцарску и Немачку. Још две и по године касније, у извештају УН од 2004. године каже се да је чишћење успешно спроведено, да је УН уложио 12,5 милиона долара донаторског новца за деконтаминацију у СР Југославији (укључујући Косово) и да је Крагујевац скинут са мапе загађених жаришта у Србији.
Бранислав Недељковић појавиће се поново у медијима приликом новог чишћења које је спровела фирма СГС (чији је сувласник Фијат) како то аутоматски проистиче из слова уговора РС – Фијат. Држава Србија платила је ово чишћење 2,5 милиона евра из џепа пореских обавезника. Недељковић је, тада као шеф тима за екологију „Фиат аутомобила за Србију“, изјавио да је почело уклањање преосталих две хиљаде тона отпадних боја. Недељковић је рекао новинарима да се тиме решава један од највећих проблема у „Застави“ у „последњих неколико деценија“.
Наравно да су италијани тражили да се три метра земље из целокупног погона заставе ископа и премести на другу локацију третирајући се као опасан отпад. Ипак је и део пиралена остао у земљишту а и део уранијума. То је потпуно разумљиво. На крају крајева није ни хумано да било ко ради у контаминираној зони. Иронија је што је данас простор Фијата можда бајбезбеднија локација у Крагујевцу. Сво земљиште из круга Заставе које је ископавано није одвожено у напуштене руднике и сличне локације. Одвожено је највећим делом у Вињишта, Грошницу, Корићане, Драгобраћа, Ердеч… Земљиште је сипано у школска дворишта, приватне поседе, свуда где би необавештени мештани пожелели. У Грошници познајем човека који је целокупно имање, њиве и све остало што има подигао за метар висине управо тим земљиштем да би избегао честа плављења. Тај човек свакодневно продаје своје производе, на главној градској пијаци али и по многим продавницама у граду, производе управо са тог контаминираног земљишта. Недалеко од мог дома је изручено око 1.400.000 кубика земљишта и грађевинског отпада из Фијата. Већ сам писао о покренутом клизишту и пропалом путу управо на тој локацији. Долазили су експерти из Београда који су мерили клизиште и урадили пројекат санације. Они су установили да је услед великог терета довежене земље се створило подземно језеро испод те земље и да пут али и цео рељеф због тога клизи. Разговарао сам са професором који због упућених претњи смрћу жели да остане резервисан. Његово мишљење је да као што је се скривала 70 пута већа радијација у Чернобиљским вртићима тако се данас скрива и истина о Вињиштима али и о целом Крагујевцу. Неке делове Вињишта, Грошнице па и Крагујевца треба потпуно затворити по систему карантина Чернобиља. Али сви ћуте јер се плаше реакције људи око њих. Ја живим у Вињиштима, бар Вињиштанце знам. Њима да кажете да сте им тровали децу и можда осудили на смрт или стерилитет… Верујте ми, не би добро прошли. А ко је крив. Крив је онај који је и довео камионе у Вињиште и Грошницу. Сви знамо ко је, само полиција не зна.
Дејан Димитријевић
Коментари
коментара
