„ТРАКАШ“ – пише Зоран Вуловић Ђузла

Једно од ретких „задовољстава“ којег су, срећом, лишени данашњи Крагујевчани/нке је рад у „Застави“, некадашњој фабрици аутомобила. У локалу названа „Гигант“, несрећница је вечито пословала са „позитивном нулом“, историјски, до тада, незапамћеном и незабележеном, joш онда напредном, економском категоријом. Изабрана, наводно, радничким референдумом, уз почетно одушевљење „фићом“ и подизањем стандарда, ФАЗ је касније донела разна замазивања очију са завршним америчким врхунцем,“послом века“званим „yugo“. Неоспорно је и златно доба шездесетих и седамдесетих, а затим су уследила само разочарања у сваком смислу, све до времена рата, (ничим изазваних) санкција, лажног вишестраначја и садашњег ФИАТ-а. Осим фарбања Лепенице у више боја у току дана и несносног отровног смрада печеног ауто лака из лакирнице, налик на изгорелу рибу на роштиљу који се ширио и ваљао и по центру града,“ЗЦЗ“ остаће запамћени више по огромном механичком приливу становништва, него по неколико модела аутомобила који тврдоглаво, како само комунци знају, нису суштински мењани деценијама.

Посебно је „генијалан“ онај ко је цели „Заставин“ асортиман осамдесетих преименовао у „yugo“!? Врхунски домет,што је у ствари била основна намера и циљ свега, је да је структура становништва Крагујевца потпуно нарушена и промењена, дух Милошеве престонице изврнут и разводњен, некадашње најплодније земљиште уз Лепеницу заувек упропаштено, а на излог некада предивне чаршије стављене табле и етикете „црвени град“,“град самоуправљача“, „црвени барјак“ и тако даље и тако ближе… А о томе да су генерације крагујевачких радничких породица које су и градиле фабрику на крају жестоко преварене и истеране на улицу и да не причамо… После свих мућки и пљачки, касније се стигло и у „долину глади“. Кратко-баш„dark side of the moon“! Под плаштом фабрике, изазване су прво локалне, сеоске миграције, да би се све то после претворило у лавину из мнооого пасивних крајева која је потпуно затрпала онај стари Крагујевац. Нису тек тако случајно запустела и околна села. Успут је стара крагујевачка архитектура добрим делом брутално сравњена са земљом, прогреса ради, па су изградња солитера и вишеспратница веома допринели имиџу раја за радничку класу. Мамац. То је, у ствари, била основна ЗЦЗ намена, да довуче што више људи у град, а ако мислите другачије, онда живите (ипак) и у Крагујевцу и у заблуди.

Увек сам у животу извлачио главну премију на лутрији, (из пуног џака извлачио сам два,не један!), па ме је “потерала шара“ да прекинем студирање економског факса и почнем да самоуправљам и да постанем „заводник“. Каква грешка! Али, нисам имао пара. Никаквих и ниоткуда. Одем, лепо, на биро за запошљавање где су и тада, уобичајено, приоритет имали дошљаци и када службенице више нису могле „очима да ме гледају“ (Лела) од константног одбијања разних послова, као Шурда, пристанем некако да се „преквалификујем“. Ипак, тешка срца, прихватим да уместо разорног и перспективног економског стручњака (Јор-гованка) постанем бравар-монтер. Да сам само знао да одем у Приштину или тако неку вукојебину да лепо купим диплому као сви ови данас што нас стручно воде само у провалију, него сам се намучио чак и у „Заставу“ да уђем! А увек ми се чинило да у њој има више администрације од радника у непосредној производњи! Пословођиног пословође пословођа, којекакве контроле, хијерархијски џабалебарошки ланац којег ниси могао да спојиш ни у глави, а као „крупан детаљ“- само је цела, дужа страна хале била састављена од канцеларија?! Управна зграда, такође крцата службеницима, је служила као полигон за испитивање квалитета вискија и незванично министарство за губљење времена и дотеривање шминке. После шестомесечног курса, јер гимназија не кошта ништа, први ме је дочекао волејом у главу мој луди стриц, професор Мића, подвукавши на испиту „Да ми, иако смо рођаци, никада нећу да ти дам двојку док не научиш материју“. И обори ме!? Згранут и скорењен истовремено, јер сам очекивао подршку, мислим,непотизам и те ствари, видео сам да се мој дотадашњи свет потпуно срушио и да почиње лудачки циркус. Па зар за глупаво завртање шрафова морам да имам нешто више од основне школе?! Дуално образовање је још тада било у моди. Напредно запнем да докажем да нисам глуп, као они мамлази у Београду ономад на покретним степеницама, положим неких 5 од 6 испита и кренем у шљаку. Каква шљака, бре, осмочасовно рмбање које ни црнац не би могао да издржи. А плата кинеска!(Кинези су много касније ушли у моду). Е,баце мене „стручњаци“ на траку. Јер тако су у могућности. А радници– „мрак“-Фелини се не би постидео такве ликове да стави у наставак „Амаркорда“! Жућа, често понављао да „живи к’о миш у гвожђару“-стварно, он, сирома’, као глодар, а свуда само метал и уље. Приглупи и бескрајно лукави Дуле, узречица „Ј… те свекар у п….!“, супер чиле-пословођа Здуја, Жика „само- кењам- о –спорту“, Драган Сикирче контрола-„Са’ће ти стигну ЈУГИНИ ТРАПОВИ!“, пристојни Неша из Маршића, пар лукавих косоваца који су са свима били у завади још тада, пре 30 година, некакав Пискулић и још пун виљушкар фаца за које ни у најлуђем сну нисам могао ни да замислим да могу да постоје.

Ја,чаршијско дете, нисам ни сањао да пар стотина метара од корзоа шета један неоткривени свет, али уз и низ монтажну траку, какав само ту и мораш да доживиш, иначе никакве речи/приче не помажу. Устајање у 5 и рад од 6 и су ме у старту убијали у појам. Све ми је смрдело на војску коју сам једва преживео. Као и аутобус „Аутосаобраћаја“ где изгледаш к’о штиглиц ухваћен на лајм, када стегнеш масну шипку за држање, па сам „локал“ увек избегавао. Поготово „Тинета и Радојку“, зглобни бус за Станово. Пешачење од Вашаришта до Мале ваге, па преко скоро срушеног пешачког моста на Лепеници било је заморно, али мало боље решење, барем се надишеш свежег ваздуха. Мост се буквално љуљао од ходања велике групе људи, а доле су џеџали чувари који су често вршили претресе радника, од главе до пете, по случајном узорку, па кога нагазе. Увек испред излаза нисам могао да се начудим ко се то разбацује подлошкама, матицама и ситнијим деловима аутомобила по трави и бетону, док нисам укапирао да „Монтажу“ зову „Златна ружа“-крало се као у робној кући! Суровост „Монтаже“ показала се као љубав, боље речено мржња на први поглед. Ударала је у главу у сваком смислу. Индустријски смрад кога су шљакери врхунски назвали „тмора“ је упадао у сваку пору, а камоли у нос-прашина, издувни гасови, безбројне врсте уља и мазива чије су кутије често биле „украшене“ мртвачком главом са две кости-грозно! Мас’ан смрад којег никако ниси могао да издуваш из плућа. Ни да испереш из косе. У „каросерији“ је чак у самој хали био буквално облак од пунктовања лима и испаравања уља и никада нисам успео да видим из једног краја хале онај други!? Неподношљива халабука саме траке и алата која је клопарала као полудела алапача, без конца и краја, уз честе циничне коментаре контроле да је данас сишло 50 „кечева“ више јер неко „упада у контролну собу и убрзава траку“!? Зими зима, а у лето- жишка! Дно дна на дну. Какав црни Достојевски и „Записи из мртвог дома“!? Комунистички рај, пакао за раднике. Виђани су и комунци, другови, са рукама на дупету, али више као привиђења, одмах побегну. Шлаг са шумском јагодом на врху, биле су пароле, начичкане свуда, сем у клозету, где си могао да лечиш синусе од несносног смрада. (Клоњу си налазио и жмурећи, нос је био довољан). “Уш’о сам у клозет, преварих се грдно, мислио сам да ћу срати, а само сам прдн’о!“-графит из чучавца који ми је био милији од небулозе “tito je živeo,tito je živ i živ će tito biti“. А он већ увелико рикнуо! У ту паролу, на, наравно, обавезно црвеном паноу, од слова исечених од стиропора, сам зурио као хипнотизер на сеанси у жртву, док сам грувао у ресторану пасуљ у 8 ујутро!? Нисам веровао у шта сам упао! Јака ‘рана,тешка шљака! И стварно, завале ме са централинама! Мини трака са око 8-9 хидрауличних покретних постоља која су синхронизовано ротирала са главном траком у корелацији (‘ајде!) са помоћном, бочном траком која довлачи предњи трап за „кеца“, а над главом ти тандара трака која носи моторе које спушташ на централину, скидаш поклопце на блоку мотора, убацујеш трап и све машински шрафиш, док се сам не претвориш у робота/машину. Чаплин и „Модерна времена“ су аутоматска асоцијација, а све заливено густим уљем чији смрад као и данас да осећам. Срећом, западну ми двојица веома добрих људи, Шумадинци, да радимо/делимо исту операцију на смену, по договору- сат времена ради, два одмарај, уместо да се не гузимо сва тројица одједном, 8 сати. Крупнијег сам назвао Замба, другоме не памтим име, али памтим незаборавни Замбин одговор на питање колико има сати -„Педеришу се казаљке“ или у преводу „9 часова и 48 минута“! Благи Боже! (“Замба“ је рок група кратког даха из БГ,1983-84.) Било је на тој платформи свега- падања мотора са помоћне траке, кашњења на посао сабајле – све чека због мог недоласка, или неко други ради уместо мене док не стигнем, да посао не трпи, или једноставно притегну црвено блокирајуће дугме које заустави све ,да се не би направило нешто горе. Истина, било је и зевања у једну тачку свих 8 сати када кооперанти једноставно не испоруче волане и бранике, или гуме. Тада сам дефинитивно видео како функционише чувено „братство и јединство“ којим су нас комунци предуго ј….. у мозак. Првог радног дана,и то још у суботу, сам скидао гуме са „кечева“ које смо пели на клоцне на фабричком паркингу, да би други аутомобили могли да се скину са траке. А чик пробај да извезеш кола без splitskog волана! Чуди ме да још онда комунци нису нашли кооперанте у Кини, сигурно би били бољи од hrvata! (А и данас, дајем главу, поново би (званично) правили jugoslaviju са њима.) “Сеци уши,крпи дупе“ уживо! Ускоро, после доласка са војне вежбе, преместе ме да сипам уље у блокове мотора, у каналу који је смрдео као сам ђаво. Лака, а смртно досадна и слабије плаћена операција. Због смрада почнем да носим заштитну белу маску и гумене рукавице, што је и нормално, као и тегет радничко одело и цокуле које су „палиле“ стопала већ после пола сата ходања. Уз општи подсмех и згражавање, пришију ми надимак „гинеколог“?! Пре тога сам био само „панкер“ и „Габриел“ јер сам Жики шефу, врло неуспешно, покушавао да објасним неколико пута да страшно волим да слушам Petera Gabriel-a… Куповао сам и „Политику“,стварно, самоуправљање је било до јаја! Ја као читам све сем спорта, а остали, када им дам новине,’ ладно отцепе спортску страну и остатак новина нађем уваљан у уље. У време пауза и одмора пила се и кафа, одма’ ту,на траци-мајстор швајс апаратом(!) за 20 секунди турбо скува течност црне боје, само је морао, из техничких разлога, да једном недељно мења лонче. Мало је кафа „вукла“ на гвожђе. Испричана ми је и анегдота да се бостан хладио тако што се попрска апаратом за гашење пожара, течним CO2-тренутно испаравање уз прскање коре и уживање је могло да почне за пар секунди. Интелигентно! Да никако не заборавим и обавезни жути/црни „голф“ од којег ме је увек пецкало грло и ритуално испијање литрењака ракије у 5 до 6 сабајле – 4 радника у 2 круга за 3 минута!? Од додатних спортова упражњавао сам спавање у аутомобилима паркираним поред траке, када није била моја сатница . Издржао сам 15 месеци и једног веома лепог дана, не положивши шести испит, добио отказ. Мрзело ме је више да се смарам са глупостима. Не радим у њиховој пропаганди, али данашњи „ФИАТ“ изгледа као бања према оном лудилу кроз које сам ја прошао!

Зоран Вуловић Ђузла

• About
• Latest Posts

Пратите ме

Калдрмаш Крагујевац

Удружење грађана Калдрмаш настало је као добровољно невладино удружење са циљем да све праве калдмаше стави под једну заставу а то је опште добро и борба да град Крагујевац буде још лепши и бољи.

Пратите ме

Latest posts by Калдрмаш Крагујевац (see all)

• ИЗ ПЕРА ЈЕДНОГ КАЛДРМАША – Покошене фудбалске истине - 20. април 2015.
• Калдрмаш опет на правом задатку - 17. април 2015.
• „ТРАКАШ“ – пише Зоран Вуловић Ђузла - 16. април 2015.

Коментари

коментара