Без изграђеног ауторитета и несклон салонским обманама, Михаило се није могао одупрети Јулијиним дворским патронима. Они су добро проценили да ће уз Михаила она имати живот достојан њене титуле. Није био безразложан Милошев страх „појешће све Мађари“. А то Милошево богатство у пуном сјају било је изложено, онако охоло, на његовој златом и дијамантима оперваженој одори. Тај сјај као да је засенио и само венчање у руској капели, на Светог Илију 1853, коме је кумовао руски посланик Мајендорф.
Михаилова жеља да пронађе тихо породично уточиште, аристократског угледа, остварила се 1856. куповином Иванке, дворца с великим имањем. Бивше аристократско одмориште Грасалковића, на Великом житном острву Дунава, само 14 километара удаљено од Пожуна, данашње Братиславе, Михаило је, уз очеву помоћ, купио од тадашњег продавца Јуренака за 245.000 форинти у сребру.
До тада су Михаило и Јулија „највише живели у Бечу“. Но није све ишло тако лако при куповини Иванке, јер је Михаило чак крио од оца да је дао 115.000 форинти капаре, заправо све што је имао. Кад је Милош чуо за синовљеву одлуку, добио је „ударање срца“. Али је Михаилу „немање своје куће и огњишта“ појачавало меланхолију. „Тумарање из места у место“ било је окончано, чим је Милош дао дукате.
Минуло је пет година од торжественог бракосочетанија, а Михаило још није добио наследника. Салонском надуреношћу, Јулија крије да је утезањем струка, како пише Пацек, себе лишила потомства. Вољеном Мишију, како Михаила назива у интимној кореспонденцији, није донела очекивану благост дома. Кад год би га Јулија оптужила „да је он крив што немају деце“, Михаило је имао живи деманти у Велимиру. Ту личну несмиреност, Михаило покушава прикрити бескрајним партијама билијара, „вежбајући око и руку“. А изјахивањем у природу тражио је самоћу, јер „брак не би срећан“.
Јулија је сад била надомак мајчиног имања, а Михаило више није журио у Беч, угушени епицентар европске политике, јер „Енглеска и Француска су обуздале Русију на Истоку без аустријске помоћи“. Михаило је сада био „задовољан врло“. Готово неосетно пукло је, падом Севастопоља, руско седло над Србијом изгубивши „ореол осионости и политичке ароганције према српском националном покрету“.
Марта 1858. године Гарашанин се измирио с кнезом Александром преузевши полицију и војску као „главна застава провинцијских чиновника“. Али, тај закаснели потез није могао спасти кнеза Александра, док су дипломатски кругови жалосно стање у Србији приписивали грешкама „једнога човека“.
Михаило је био до танчина упознат колико су народу несносни и кнез и његов патрон, аустријски конзул Радосављевић, који „жели да се ратосиља свих значајних Срба“. Мисија Етем-паше, који је дошао „да извиди ствар“, означила је потпун „кнежев пораз“, чиме је био отворен пут сазивању Народне скупштине. Ближио се час да се прекине патронат аустријски, чији је конзул чак „авансовао чиновнике који су се њему обраћали“. У народу се говорило „да не влада кнез Александар, него Аустрија преко свога генералнога консула“.
У тишини Иванке, која је у њему појачавала утисак аристократске издвојености, Михаило је упорно ослушкивао збивања у Србији. Знао је да не може отети примат оцу, али је био чврст у уверењу да ће се ускоро он питати за многе ствари. А у Србији, која се будила из уставобранитељске летаргије, буна није долазила у обзир, јер није било истинског коловође. Било је уочљиво да је Вучић „био сувише стар, а Гарашанин сувише бирократ“.
Један маркантан пуковник, који је носио „веру у моћ бајонета“ није хтео тек тако да призна пораз изазван бурном Светоандрејском скупштином. Био је то Блазнавац, „врло леп човек у најбољим годинама коме је униформа лепо стајала“ и „чије крупне очи севаху необичном ватром“. Није узмакао пред светином. Ослоњен о сабљу, осорно је рекао: „Пузићеш ти преда мном руљо!“ „…Чекај само да дође књаз Милош“, шапутала је светина.
Узалуд је „беснио, пенушио, претио“. Бивши сеоски бојаджија, негдашњи Книћанинов ађутант, питомац у Француској и „проливени сплеткарош“, дочекао је Милошев повратак – под катанцем. А Михаило се после тог препреденог салонског официра дигао до висина с којих се он заносио и кнештвом.
Као уважена личност отмених европејских кругова, Михаило је, можда, користио и закулисну подршку „ћутљивог братства“. Сретен Ј. Стојковић сматра да је и Михаило био члан Великог храма, „али о томе недостају подаци“. Он Михаилову наводну везаност за слободно зидарство гради на чињеници „јаких интимних веза“, које је он „имао са талијанским слободним зидарима и патриотима Мацинијем и Гарибалдијем“.
Принц префињеног такта дошао је поново у Београд. Михаилу је баш била потребна кућа која ће одговарати једном европејском каваљеру. Гарашанин је први уочио да Михаилу неће пријати на брзину уређена резиденција. Јасно је разазнавао да је Михаило био разапет између свог европејства и домазлука Милошевог типа. Бивша књажева канцеларија, сматрао је Гарашанин, неће бити по укусу кнегиње Јулије, која мари само за европејски луксуз. Михаило би се можда и лишио раскоши, али му је недостајао аристократски печат, напосе, суптилно уређене дворнице, бирани предмети, његова Иванка.
Кнегиња Јулија је долазила у земљу у којој је месо „већ знак раскоши“, а све што се присмаче као „сир, скоруп, млеко слатко и кисело, сурутка и јаја“, чини се „све то веома штедљиво“. Једини знак охолости су обесне бињаджије, какав је био власник „Ковачевића хана“, који би „појахивао коња уз ондашње стрмо брдо, доцније ‘Велико степениште’… Томе подвигу чудили су се онда и Срби и Турци“.
(Наставиће се)
Извор: новости.рс
Коментари
коментара
