„Кнез Милош је желео да се свечани чин венчања изврши на дан Светог Илије, 20. јула 1853. године, јер се у то време навршавало педесет година од његове женидбе. Под изговором да се пре тога не може како треба спремити, Милош је синовљевим венчањем хтео да освежи у себи сећање на једну драгу и болну успомену – Михаилову мајку и своју жену Кнегињу Љубицу. Поред тога, он је хтео да венчање његова сина буде велика свечаност, којом ће задивити моћнике и властодршце ћесаревине, a y исто време потврдити углед и популарност своје породице. За тај свечани чин кнез се месецима припремао. Још у Букурешту је наручио да му сашију нову кнежевску одећу, онакву какву је носио као господар и кнез Србије. Одећа је била од најскупље чохе, извезена златом и накићена многобројним ордењем добијеним од руског цара, султана, бечког ћесара и разних других европских краљева.
Младожењу и невесту засуо је накитом од злата и драгог камења у вредности од преко 40.000 дуката. За такве дарове снахи и сину још никад нико у Бечу није ни чуо нити их је видео. На свадбу су позвани царски министри, саветници, a цар Франц Јозеф је послао свога изасланика, поред своје мајке надвојвоткиње Софије. Стотине величанствених кочија најутицајнијих и најбогатијих Бечлија и страних дипломата окупило се пред кућом грофа Хуњадија. Ту су чекали да Јулију изведу њена браћа Коломан и Ласло. Невеста је имала дивну белу хаљину, искићену бисером и драгуљима. Ушла је у Михаилов четворопрег. У другом четворопрегу возили су се Кнез Милош,руски посланик барон Мајендорф и његовова жена бароница Оља. Барон је у име руског цара имао као кум да учествује у свечаном обреду венчања. Упоредо са овим колима, c десне стране, возила се надвојвоткиња Софија са младим грофом Артуром Броћанијем, који је био други Михаилов сведок. A затим су се ређале каруце Јулијине родбине, државних саветника, министара, племића,знаменитих Срба и Хрвата, Михаилових пријатеља.
Поворка се најпре зауставила пред канцеларијом нотара Густава Тобехајма, пред којим су Јулија и Михаило потписали брачни уговор. Свечана поворка је потом кренула према руској капели, у којој је имало да се обави црквено венчање. Мноштво радозналог и отменог бечког света нагрнуло је да присуствује венчању српскога принца. У тој гомили биле су стотине српских, хрватских, словеначких, чешких и пољских студената. Радосним поклицима они су дочекали младенце, a кад су наишла кола кнеза Милоша настале су бурне овације:
– Живео славни јунак, Кнез Милош!
– Живео, живео! – орило се са свих страна.
Светина се тискала око кола да изблиза види славнога јунака и најбогатијега владара, како се тада у Бечу мислило и говорило за Кнеза Милоша. A Милош је заиста изгледао необично свеж и крепак, иако је већ био ушао у седамдесет и неку годину живота. Раздрагано је отпоздрављао:
– Хвала вам, браћо и сестре!
Млада и младожења, у пратњи барона Мајендорфа и грофа Броћанија, ушли су у цркву, a за њима Кнез Милош, надвојвоткиња Софија, гроф Ференц Жичи, Јулијина мајка, отац и браћа, па онда високи саветници, министри и генерали и један део отменог света, јер у цркву није могла да станени трећина присутних. C много напора, Вук и Даничић су једва успели да се пробију до Милоша. Ђура Даничић, као Јулијин учитељ језика, хтео је по сваку цену да присуствује њеном венчању; већ се био c њом веома спријатељио.
И црква је свечано и раскошно била опремљена за овај чин. Стотине свећа горело је у чирацима; полилеји су пламтели од силне светлости. Запаљена су и сва кандила; свеци и иконостас изнад двери купали су се у сјају свећа и сунчеве светлости која је продирала кроз прозоре и кубе. Мирис воска и тамјана мешао се са мирисом који је вејао од бечких дама и господе. Јулија је у белом изгледала као ванземаљско биће, a Михаило је стајао уздигнуте главе, горд и осмехнут. Хор је певао »Тебе Бога хвалим«, a стари, седи прота у златном стихару и епитрахиљу, c кадионицом у десној руци и Јеванђељем у левој, уњкавим пословним гласом изговарао је венчану молитву.
Јулији је све то што се догађало око ње изгледало узвишено, готово нестварно. Прота прилази, мења прстенове вереника, затим им свиленим повезом везује стиснуте руке, па их води око стола. Кумови их прате, док се узвишена молитва извија до кубета. Чудесна величанствена лепота обузима Јулију. Осећа како је Михаилови стегнути прсти стежу скоро до бола, a њој је тако добро,као никад дотад у животу. To je свакако сан, нешто слично је осећала кад слуша Бетовенову Девету симфонију у великој оперској дворани, али ово је сада везано за њу и њену судбину, Осећа да је сав тај свет, родбина, познаници, a нарочито жене и девојке, задивљено посматрају. У томе магновењу, као блесак муње, сину joj у свести да је при уласку у цркву спазила, повучена у страну,Карла Аренберга. Задивљено ју је гледао, a био је блед у лицу. Чудно, како је могао доћи! Зар може да је воли после свега! Њој га је жао, али своју срећу и љубав није могла због њега да жртвује. Обред је завршен. Сви прилазе да joj честитају. Михаило је држи испод руке, нежно и чврсто, као да се боји да му је не преотму.
Mладенци излазе из цркве. Јулија и Михаило се пењу у четворопрежне каруце. Младеж их засипа цвећем. Поворка креће у свечаном поретку до железничке станице.
Узвици,поздрави, опроштај c родбином. Њих двоје улазе у вагон и приљубљени једно уз друго појављују се на прозору. Воз лагано полази. Стотине руку им машу, a они, насмејани, радосно отпоздрављају. Дакле, то je оно што сам c толиком жудњом и нестрпљењем очекивала, мисли Јулија, и страсно обавија руку око Михаилова врата. Сад је све завршено, a тамо, у Бруку на Мури, отпочеће наш брачни живот и слобода, закључила је. Кнез Милош, c Вуком Караџићем и многим званицама, вратио се колима у своју палату да по српском обичају настави гозбу и свадбено весеље. Стари кнез је раздраган, јер је видео оно што је годинама желео: женидбу свога јединца.“
Одломак из књиге „Кнез Михаило“ Душана Баранина
Коментари
коментара
