Ратови, глад и разне болештине често су затирале народ из нашег краја. Страшне су биле последице ратних пустошења, али су, такође, биле катастрофалне и последице епидемија заразних болести, као што су колера, куга и сличне. Постоје записи о многим опустелим насељима. Тодор Радивојевић је у својим белешкама о Жупи Лепеница истакао да „читава два века у Лепеници није петао запевао, нити се димњак задимио“, а по једном педантном аустријском извештају из 20-тих година 18. века у Крагујевачкој нахији је било 160 опустелих села и само 38 су имала покојег становника. Укупно се наводи 149 (и словима: сто четрдесет и девет) људи.
У то време су биле честе епидемије куге или чуме (како се у народу ова болест називала). Затирана су читава села. Мртве није имао ко да сахрањује.
Куга је у то време била смртоносна заразна болест која је харала и Европом и у више наврата десетковала становништво. Наш народ је кугу описивао као девојку умршене косе, са дојкама пребаченим преко рамена, коју су звали чума и која је својим погледом и дахом сатирала људе, а нарочито децу, па отуда и она народна изрека: „Купи као чума децу“.
И Вук Стефановић Караџић, под одредницом куга или чума, бележи да је та болест нешто налик жени, јер су и они који су прележали кугу причали да им се појављивала пред очима жена забрађена белом марамо. Волела је чистоћу, да све сија. Ноћу је посећивала куће и по кухињама гледала да ли су судови добро опрани и изрибани, па ако нису, она прљаве кашике, зделе и чанке затрује својим смртоносним дахом, те се сутрадан људи поразбољевају и убрзо издахну.
Ово простодушно народно тумачење куге и није далеко од стварног, јер је заиста нехигијена била најбоља подлога за брзо ширење болести, а о њој се мало водило рачуна у нашим крајевима, нарочито у ратним временима и збеговима.
Народ се од болештине бранио на различите начине: лекаријима, бајањима и слично, а од чуме се бранило јединственим начином – оборавањем села (или насељеног места). Оборавање је обележавање браздом коју заоре плуг, али тај плуг мора да вуку волови блазанци или црни волови, без белега, а плуг би држала браћа близанци. У случају да се не могу наћи такви волови, плуг би вукло шест девојака „мљезиница“ (како записа В.Ст. Караџић), а то значи шест девојака које су мезимице, много вољене или су јединице у оца и мајке. То се ради ноћу, када је пун месец, у глуво доба, пре него што петли запевају. Девојке су биле голе, као од мајке рођене, а плужи (држи плуг) најстарији човек у селу.
У случају да је село оборављено, чума није могла преко те бразде. Морала би се зауставити и чекати некога да наиђе и пренесе је преко бразде, како би ушла у село и почела да мори људе.
Тако су се бранила многа места у Шумадији.Тако се бранило и село подно брда Кремењача, оно што га препешачи Свети Сава са учеником једног летњег дана и на молбу жедног ученика удари својим штапом у камен, одакле потече вода – која и данас тече и позната је као Савина вода на Светињи. Чума је стајала са друге стране бразде и није могла у село.
Међутим, једна сирота удовица беше изашла ван села да накупи грања и суварака да узавре воду и пере посуђе и одећу своје деце, јер се већ прочуло да чума хара околином. И док је савијена сакупљала суварке – чума је зајаши и прозбори:
– Пренеси ме преко бразде, у село, и нећу ти учинити ништа нажао.
Жена није имала куд, морала је да пристане, само ју је замолила:
– Хоћу, кумо (у народу се сматрало да ако чуму ословиш тим именом само можеш да је разљутиш, већ је овако, са кумо, можеш умилостивити), али обећај да ћеш ми поштедети децу!
Чума је обећала и жена ју је унела у село. Убрзо почеше умирати људи, најпре деца. За неколико дана сва деца из села била су мртва – осим деце удовице која је чуму пренела преко оборатне бразде. Последњег дана када је напустила село, чума умори и сироту удовицу и остадоше само дечица сирочићи.
Окумљена чума је одржала реч – оставила је у животу децу добротворке на чијем је тавану боравила док је била у селу, а оно мало преживелих људи из околних села, када су виђали дечицу како сама лутају околином тражећи храну, говорили би: „Они чумићи“. Сматрали су да их је чума одржала у животу, пошто се прочуло како је она ушла у село. Деца су порасла, оженила се и створила своје породице које су се шириле, а од тада село је добило име Чумићи.
Непоштујући ову легенду, назив села касније је преведен у једнину – Чумић.
Текст: Александар Бабић
Извор: крагујевачке новине
Коментари
коментара
