После пропасти Првог српског устанка Турци су поскидали сва звона са новоизграђених цркава (обичних брвнара), као и оних зиданих од чврстог материјала, разбијали их и односили у Једрене, где су од њих лили топове. Крагујевац није имао цркву, већ је турска џамија била претворена у цркву, али су је Турци поново преправили за своју веру. Тако је град остао без православне богомоље.
Парохијска црква за варош Крагујевац била је црква у манастиру Драча. По доласку кнеза Милоша у Крагујевац и подизања двора, почео је да моли турског пашу да му дозволи изградњу придворске цркве, јер је губио много времена док је одлазио на литургије у Драчу. Успео је некако да умоли пашу и овај му је дозволио да зида цркву само за њега, то јест да црква не буде већа него што кожа једног бивола може земље да обухвати. Милош је то одмах прихватио и почео се захваљивати паши, чак га је (по свом обичају) и даривао, а паша се није могао начудити јер је био пун знатижеље да види како ће изгледати та црквица и на шта ће личити.
Милош је већ имао у глави план. Захваљивао је на датој величини од једне бивоље коже, јер је имао на уму шта му је мајка причала како се његов деда закућио. Наиме, када је моио агу да му да мало земље да се скући и жени, ага му рекне: „Вала, бива! Ухвати неког хајдука, убиј га и одери му кожу, па колико његовом кожом обухватиш земље – јамчано ће увек бити твоја!“. Деда не ухвати хајдука, већ неког залуталог Турчина, све уради како му је ага рекао, само што одрану кожу изреже у танку опуту и са њом обележи повећи комад земљишта, што је било довољно за кућу брвнару. Ага се зачуди откуд толико земље, а он му каже да је то само од једне коже, а да то нису уговорили да ли ће кожа бити резана или исцела. Онда ага све то аминује казавши: „Е, вала бива, твоја је“. Зато су његове потомке називали Опутовићи више него Теодоровићи.
Придворна црква и „Кнежева ћуприја“ преко Лепенице
Милош одмах пошаље гласнике да траже најкрупнијег вола. Ковач направи танак, оштар нож. Кожу одеру, ставе на земљу и затегну између кочића. Пажљиво су је секли у виду танког каиша, толико танко да су само пазили да се не прекине. Милош је све то надгледао. Опута је била довољно дугачка да се може обухватити простора за једну пристојну грађевину.
Турски надзорник дојави паши шта је урадио Милош и да започиње већу грађевину него што покрива једна бивоља кожа. Када је Милош објаснио шта је урадио, паша је морао да призна да је надмудрен и дозволио је наставак радова, јер није тражио д кожа буде исцела.
Придворска црква Светог Духа, задужбина кнеза Милоша, која се налази на десној обали Лепенице, насупрот конака, зидана је на земљишту где је било старо гробље. Оборкнез Петар Топаловић почетком новембра 1818. године писмом је обавестио кнеза Милоша о завршетку радова. Црква је грађена „по европском укусу“. Саграђена је од камена. Познато је и име мајстора који је зидао цркву. То је био неимар Милутин Гођевац, касније титулисан као мајстор „који је церкву крагоевачку градио“.
Црква је малих димензија, али ако се има у виду тренутак када је грађена, не треба да чуди. Нема кубе ни звоник (јер 1818. године Турци још нису дозвољавали да се чују звона на српским богомољама, то је допуштено тек Хатишерифом 1830. године). Није ни фрескописана. Припрата је била направљена од дрвета да би се добило у простору. Служила је као катедрална црква и дворска капела.
У исто време нправљена је и дрвена ћуприја за кнеза како би могао пречицом да дође од цркве. Звали су је „Кнежева ћуприја“. На истом месту је 1927. године подигнут бетонски пешачки мост.
Милош је често одлазио у цркву, а нарочито на благдана, и то са читавом породицом и свитом. Цркви је даривао Минеј – црквену књигу потребну сваком божијем храму. Ове књиге су повезане у дрвету и кожи, а служиле су у годинама које су долазиле да се на њиним маргинама руком свештеника упише низ занимљивих и важних догађаја општег или локалног значаја. Међу 16 дарованих књига, у једној од њих је убележено и ово: „На данашњи дан 1860. године умро је ктитор овога храма, кнез Милош Обреновић у топчидерском конаку!. Запис носи датум 14. новембар.
Текст: Александар Бабић
Извор: краугјевачке новине
Коментари
коментара
