Монографија – „Авијатичари Шумадије 1912 – 1944“ – пише Зоран Мишић

МОНОГРАФИЈА „АВИЈАТИЧАРИ ШУМАДИЈЕ 1912 – 1944”

Азбучник завичајне авијатике

 Књига „Авијатичари Шумадије 1912 – 1944” аутора Вељка Лековића по оценама стручњака за ову област представља значајан допринос историографији српске и југословенске авијације. У њој је Лековић описао набавку првог српског авиона у Москви, борбе у Првом светском и Априлском рату али и педантно забележио биографије 120 пилота из Крагујевца и околине. Монографија обилује документарном грађом из домаћих и страних војних архива и фотографијама од којих су многе по први пут предочене јавности

У години у којој се навршава 130 година од рођења првог српског пилота Михаила Петровића и 100 година од почетка Првог светског рата изашла је књига „Авијатичари Шумадије 1912 – 1944”, аутора Вељка Лековића, резултат петогодишњег истраживачког рада која има за циљ да од заборава отргне један неправедно запостављен део ваздухопловне историје града Крагујевца и Шумадије.

– Назив монографије је „Авијатичари Шумадије 1912 – 1944” а определио сам се за тај израз а не ваздухопловци, јер су се први пилоти називали авијатичарима и он је имао примат све до 1944. године када га реч ваздухопловци која је и данас у употреби дефинитивно замењује, каже Лековић.

Он истиче да је овај сегмент историје намерно заборављан и запостављан.

– Титова Југославија није марила за животопис краљевских и српских пилота и сваки покушај да се о њима нешто сазна или напише дуго је карактерисан као национализам и „рекација”, саматра аутор који је овим делом исправио ту вишедеценијску неправду, подробно пишући биографије око 120 пилота из Крагујевца и Шумадије (Страгара, Тополе, Рача, Рековца, Кнића, Аранђеловца, Баточине, Лапова, Горњег Милановца …), било да су они жртве у међуратном – мирнодпском периоду, погинули у Априлском рату или касније били на страни четника, партизана, Недићевске Српске државне страже…

Књига се састоји из две веће целине. У првом делу, детаљно је описана набавка првог српског авиона у Русији за који је заслужан архимандрит Михаило Урошевић, који је због црквених обавеза боравио у Москви 1912. године. Урошевић је набаио летелицу на којој су се обучавали руски авијатичари, плативши је тада 30.000 динара али и унајмио прва два пилота Александра А. Агафонова и Николу Бријеа за потребе срспке војске. Лековић у овом сегменту књиге даје и преглед српског ваздухопловства у Балканским ратовима а посебно поглавље књиге посвећује изради ваздухоловних бомби у крагујевачком ВТЗ-у 1915. године. У својој књизи, објављује и ексклузиван снимак нашег града из те године који су из ваздуха снимили пилоти савезничке, француске ескадриле као и фотографију посете званичника Слободана Јовановића, шефа тадашњег Пресбироа, са енглеским војим аташео и високим официрима српске војске снимљену на полетно-слетној стази у Вашаришту одкале су авио бомбе транспортоване на бањички аеродром.

Бомбардовани и после ослобођења

Лековић пише и бомбардовању Крагујевца у Првом светском рату као и о првом непријатељском авиону који је оборио нишанџија Рака Љутовац. Тог 30. септембра Крагујевац је бомбардовала немачка ескадрила од седам авиона. На град је бачено 45 бомби од чега 16 на Војну фабрику, осам на железничку станицу а остатак по цивилним деловима града. Укупно је погинуло пет и рањено десет лица. Љутовац је из првог хица оборио немачи аероплан „румплер” који је пао у тадашњу (и садашњу) главну улицу у близини куће генерала Арсе Јовановић (данас кафића „Бахус”) и у њему су идентификовани погинули немачки летачи капетан Фон Шефер и официрски приправник Ото Киш. Овај догађај Лековић је реконструисао по документима добијеним из бечког Војног архива.

Аутор детаљно и аргументовано, са екслузивним фотографијама (такође из бечког архива) пише и о повлачењу окупаторских снага 1918. године из Крагујевца у којем је, на аеродрому на Вашаришту од 17. до 24. октобра била смештена немачка ескадрила. Из прикупљеног материјала који му је предочио и ваздухопловни историчар Предраг Миладиновић из Београда види се да су немачки авијатичари били задовољни „изгледом града и смештајем у Крагујевцу”.

Побројана су и ваздухопловна дејства авијатичара из Шумадије на Солунском фронту али и догађај одмах по завршетку рата са краја 1918. године када је пилот Светозар Ђорђевић САЂ пребацујући „једну познату политичку личност” из Ниша ка Београду морао принудно да слети на Вашаришту. Сам САЂ (уметничко-авијатичарски псеудоним) био је Крагујевчанин (рођен у Белосавцима код Тополе) инжињеријски потпуковник и пилот био је познат писац у међуратном периоду и ову ангедоту са срећним крајем описао је у књизи „Кроз ратне вихоре”.

Лековић пише и авијатичарским активностима између два рата, пре свега о ваздухопловној посети чехословачких пилота 1924. године и ваздухопловним утакмицама за пехар краља које су се од 1927. године одржавале на аеродромима у Вашаришту и Сушичком пољу. У књизи су описане и две класе пилотских војних школа које су обичавале пилоте на сушичком аеродрому од 1939. до 1941. године али и касније смештање ескадриле „Фијатових” летелица које су после капитулације Италије 1943. године биле смештене у Крагујевцу ради ноћних бомбардовања и узнемиравања савезника а по Хитлеровом „Резервном плану” који је активирао по иступању Италијана из рата.

Лековић описује и борбе за ослобођење Крагујевца у Другом светском рату а у својој монографији пише и заборављеној историјској чињеници да је наш град бомбардован и после ослобођења 21. октобра 1944. године. Неколико дана касније из правца Краљева појавила се немачка ескадрила која је свој товар бомби истресла на сушички аеродром на коме су тада били смештени Совјети и Бановинску болницу у коју су управо били пребачени рањеници из партизанске дивизијске болнице из Страгара. Том приликом изгинуло је целокупно људство из обезбеђења болнице а у рејону аеродрома је погинуло неколико црвеноармејаца. Било је то псоледње ратно дејство на подручју Крагујевца у Другом светском рату.

 Летачки асови и херојске жртве

У другом делу књиге детаљно су описане биографије око 120 пилота, извиђача и авио-механичара летача. Овај сегмент монографије „отвара” библиографска одредница првог српског пилота и уједно и прве жртве српског ратног ваздухопловства Михаила Петровића (1884 – 1913) рођеног у Влакчи а пострадалог у борбама око Скадра о чему смо више пута исцрпно писали.

Такође, издваја се и животна, ратна и професионална прича највећег српског предратног ваздухопловног аса потпуковника Миодрага Томића. Томић је рођен 1888. у Страгарима. Као пилот борио се и на Солунском али и Западном фронту код Вердена. На Западном фронту имао је три обарања непријатељских летелица (од којих је једно одмах потврдила и сама немачка ваздухоловна команда) због чега је по завршетку рата одликован Легијом части. И на Солунском фронту оборио је два немачка авиона који су пристигли као испомоћ бугарској војсци у којој авијатика није била баш најразвијенија.

И после рата Томић је имао запажену каријеру и далеко је догурао. У периоду од 1928. до 1935. године био је командант Шестог пука елитне летачке јединице Краљевине Југославије, затим у командама ваздухопловних бригада а од 1939. године и краљев ађутант.

У Априлском рату Томић је био задужен за пратњу злата у Никшић и манастир Острог, а после капитулације заробљен је и послат у логор за официре Оснабрику. По завршетку рата није се враћао у земљу. Од 1945. до 1950. године био је шеф цивилног особља француске Прве ваздухопловне дивизије у Паризу, а потом се преселио у САД где је преминуо и сахрањен 1962. године у Чикагу. Његова супруга Даница (девојачко Бачић) Томић, била је прва жена са дипломом пилота у Југославији. Цивилног пилота, да се разумемо.

Аутор Лековић сам издваја и истиче причу о пилоту Миловоју Мишовићу, рођеном Крагујевчанину. Његов отац познати чаршијски кафеџија Вуле имао је локал „Руски цар” преко пута данашњег Суда. Потпуковник Мишовић био је и последњи командант краљевског ратног ваздухопловства. Лично му је амерички председник Рузвелт за потребе југословенске авијације поверио четири бомбардера „Б-24 Ј” класе „либератор” познатијих као „летеће тврђаве”. Мишовић је у САД глумио и у чувеном холивудском филму „Четници”. Пред крај рата као члан савезничке делегације предвођене британским генералом Монтгомеријем боравио је код Тита у Београду и ту посету је искористио да обиђе породицу у Крагујевцу. Било је то последњи пут да се видео са њима јер су му касније комунистичке власти забраниле повратак у земљу. Због туге и немогућности да се види са породицом и врати у отаџбину потпуковник Мишовић извршио је самоубиство 1961. године у Лос Анђелесу.

Мишовићев брат од тетке пилот Стеван Филиповић, командир 202 ескадриле Првог ваздухопловног пука, чувене ескадрила која није имала жртава у Априлском рату (иако су многи пилоти оборени и њихове летелице изрешетане и са по 160 погодака) истакао се у борбама у Качаничком теснацу. Његова јединица полетела је на Косово са аеродрома у Книћу. Колону немачких ратних возила засули су митраљеском ватром и бомбама у Качаничком кланцу успевши да униште четрдесетак непријатељских тенкова и оклопних возила. Била је то најуспешнија акција краљевске авијације у Априлском рату. Заробљен је на аеродрому у Бјељини где је од стране Немаца уништена читава његова ескадрила. Послат је у заробљенички логор у Италији. По окончању рата се није враћао у земљу и преминуо је у Берну у Швајцарској 1955. године од туберкулозе.

Посебно поглавље у Лековићевој књизи посвећено је Крагујевчанима и Шумадинцима који су били команданти ваудухопловства од инжињеријског пуковника Косте Милетића рођеног у Аранђеловцу, преко армијског ђенерала Радисава Станојевића из Вукосаваца код Тополе па до рођеног Крагујевчанина и армијског ђенерала чувеног Душана Симовића коме су, за разлику од његових побројаних колега нове власти после рата дозволиле повратак у земљу.

Биографије отргнуте од заборава

Лековић по занимљивости и значају издваја из своје монографије и обиља биографске грађе и животне и ратне приче пилота: Ђорђа Цветковића Циге, Миодрага Миловановића, Миленка Матовића и Моме Станојловића.

Ваздухопловни наредник Ђорђе Цветковић Цига (рођен 1912. године у Рековцу) погинуо је 6. априла на подгоричком аеродрому. По подацима из немачких војних архива које је Лековић сакупио Цветковић и пилот ловац потпоручник Миленко Миливојевић покушали су да пруже отпор. Милојевића су надмоћни немачки „месершмитови” разнели још за време полетања док је Цветковић успео да узлети. Борећи са њима на застарелом типу „авие” Цветковић је погинуо ударивши у врх брда у близини аеродрома.

У истом нападу 6, априла на подгоричком аеродрому погинуо је и ваздухопловни наредник – метеоролог Миленко Матовић, рођен 1908. године у оближњем Кутлову. Он је успео да у бункер на аеродрому смести своју супругу Чехословакињу Сузану и њихове синове Милана и Душана али се вратио на писту да помогне једној жени којој је испало дете док је трчала у заклон. Стигао је да дохвати дете али их је истог момента непријатељска бомба разнела у парампарчад.

– Предложио сам Удружењу за неговање ваздухопловних традиција које ту традицију баштини на историји српске и југословенске краљевске авијације да Матовић буде, макар данас, постхумно одликован за свој херојски гест или добије улицу у нашем граду, предлаже аутор књиге Лековић, који је од заборавао отргао Матовићев подвиг после више од седам деценија.

Матовићев син Душан, професор ДИФ-а и данас живи у Крагујевцу у Скерлићевој улици.

Посебно је занимљива прича Миодрага Миловановића (рођен 1898. године у Пајазитову), ваздухопловног наредника, пилота и наставника летења који је у Краљевини Југославији имао највише сати лета, близу 23.000 о чему је писала и ондашња штампа. У току своје каријере обучио је на стотине пилота и његова слава стигла је и до команде немачке авијације. Са аеродрома у Краљеву повукао се на резерви положај у Никшићу где га затиче капитулација. Приликом повратка у Крагујевац, Немци су га заробили у Краљеву и захтевали да са њима пође у Немачку где би као наставник обучавао њихове пилоте. У својој књизи Лековић цитира записник са суђења 1945. године које су Миловановић у уприличили партизани: „Одбио сам их изговарајући се да сам болестан, да су ми живци од дуге службе попустили и и да не могу више да служим. Затим су ме они упутили код њиховог лекара да ме прегледа и он је установио да нисам више способан да вршим службу.”, народски речено, је Миловановић, исфолирао немце. Докопао се своје куће у Пајазитову и за време рата био четнички командант тог села. Са четницима се повлачио ка Словенији где је заробљен од партизана 1945. године. Суђено му је и добио је три месеца затвора али потом амнестиран. Преминуо је 1989. године.

Да се СУБНОР не наљути, како Лековић духовито истиче, подробно је описао и каријеру поручника пилота Момчила Моме Станојловића рођеног 1916. године у Крагујевцу.

Априлски рат затиче Станојловића на аеродрому Шарлинци код Ниша, којег су немци грешком бомбардовали.

– Они су „јурили” ловце „хокер фјури” застареле али ипак процењене као потенцијалну опасност и смештене у Лесковцу а не ескадрилу састављену од извиђачких и авиона за обуку попут „бреге 19” и „потеза 25” смешетних на Шарлинцима. Пошто је читава ескадрила уништена Станојловић се са својом јединицом повлачи до Чачка где се укрцавају на воз за Сарајево. Непријатељска авијација сасекла их је у реону Ужичке Пожеге а Станојловић је пружио храбар отпор пуцајући на летелице са земље. Том приликом је рањен у главу. Успео је да преживи и врати се у Крагујевац где се већ од јуна укључује у партизански покрет. Био је командант Трећег крагујевачког батаљона у Првој пролетерској бригади. У јеку Пете непријатељске офанзиве на Сутјесци, постављен је за команданта Треће санџачке пролетерске бригаде и на тој дужности погинуо је 13. јуна 1943. године. Проглашен је за народног хероја 1948. године а Ваздухопловни завод у Батајници и позната крагујевачка основна школа у Палилулама носе име по њему.

Вељко Лековић планира да напише и наставак ове монографије али сада посвећен пилотима из Крагујевца и Шумадије везан за период од 1945. до 1992. године а док се не отворе архиви везани за време СФРЈ у коауторству са супругом Катарином ради на књизи, ратном дневнику пилота бомбардера Чедомира Милићевића из Доње Црнуће који је по њима одличан историјски извор не само за период Априлског рата већ и за проучавање живота пилота у том времену.

 

ЖИВОТОПИС ВЕЉКА ЛЕКОВИЋА

 Завичајни хроничар ваздухопловства

Аутор монографије „Авијатичари Шумадије 1912 – 1944”  Вељко Лековић рођен је 1975. године у Крагујевцу. По занимању је дипломирани правник запослен у Управи за имовину, Стамбеном одељењу Скупштине града.

Члан је Друштва историчара Шумадије од 2010. године. Већ пуне 23 године као завичајни хроничар бави се изучавањем српског и југословенског цивилног и ратног ваздухопловства. У априлу 2011. године поводом годишњице Априлског рата на округлом столу у Дому ваздухопловства имао је запажено излагање на тему „Ваздухопловство војске Краљевине Југославије у априлском рату 1941, године – седам деценија после”.

Пре две године објавио је књигу „Крагујевачки аеромитинзи”, посвећену цивилном и спортском ваздухопловству у нашем граду и некадашњим крагујевачким аеродромима на Вашаришту и Сушичком пољу.

Ожењен је Катарином Лековић.

Као и његову претходну књигу и издање „Авијатичари Шумадије 1912 – 1944” суфинасирала је Скупштина града Крагујевца.

 

ПРОМОЦИЈА У КРАГУЈЕВАЧКОЈ НАРОДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ

 На крилима прошлости

Књига Вељка Лековића „Авијатичари Шумадије 1912 – 1944” имала је своју промоцију у крагујевачкој Народној библиотеци „Вук Караџић” 15. маја. На промоцији су говорили рецензент књиге историчар Нинослав Станојловић и историчар Предраг Илић испред издавача Друштва историчара Шумадије.

По оцени рецензента Станојловића: „Снагом и уверљивошћу документарне грађе, на чијој основи је (углавном) саткан, уз консултацију са адекватном литературом, обогаћен изузетним фотографијама Лековићева књига представља вредан прилог локалној, али и српској историографији, посвећеној српској (и југословенској) авијатици”.

Други рецензент књиге пуковник мр Златомир Грујић због болести јe одсуствовао са промоције али је у својој рецензији Лековићево дело оценио „високом позитивном оценом” нагласивши како је сутор у обе књиге доказао да је историја неисцрпно врело: „Обишао је Вељко архиве, библиотеке, многе породице и разгледајући старе пожутеле албуме фотографија, писма, документе, слушајући емотивне приче и, делећи са саговорницима болне успомене, долазио до сазнања и података, за које званична историографија није ни сазнала”, истакао је он у својој препоруци за објављивање књиге.

FOTO: DIVNA/TEKSTOVI

извор: Крагујевачке                                                                 пише: Зоран Мишић