НЕМА подробног записа како су кнежевићи Милан и Михаило прихватили школске подуке које им је излагао Аврам Гашпаревић, потоњи професор Војне академије. Милан је био кроткија природа од детиње распусног Михаила, који „није дао на себе“, па је К. Пацек забележио да је на учитеља Зорића и ножице (маказе) потезао.
Прешавши пут од канцелисте кнежевског секретаријата и писара Совјета Сербског, Гашпаревић је морао, у вртлогу свакодневних сусрета с „господарима“, који су уз колено Милошево били, зацело показати завидну вештину уздржавања. Нешто од тога пренео је и на своје ученике. „Кројио“ их је према свом обличју – да никад не истрчавају, да прате реакције других, што је у случају Мањо-бега јамачно било тешко.
Пуних девет година трајало је мукотрпно глачање сирових карактера синова господара Србије. Агилном Гашпаревићу умногоме су помагали и Ђорђе Зорић и Петар Теодоровић. Али ниједан из тог тролиста учитеља „бегова“ Обреновића није оставио запис о њиховом школском каљењу.
Две године пре него што ће, један за другим, засести на престо Србије, браћа Милан и Михаило, добили су новог васпитатеља – Константина Раноса. Кнежевићи су похађали и часове у Исајловићевој Вишој школи, која је била заметак „гимназијалне школе“, доносећи у Србију дах европејског обрасца. Поуздани хроничар М. Петровић наводи да су кнежевићи „брижљиво учили, и напредовали у наукама, и редовно су полагали испите полугодишње, у присуству кнеза Милоша и кнегиње Лјубице“.
Као брижна мајка Лјубица је чак сматрала да су кнежевићи преоптерећени, јер „по три лекције јутром“ и три „после подне издавајући и пишући прописе“.
Иако нема оновремених извештаја, извесно је да Милан улажењем у књажевско достојанство „сам није могао вршити никакав посао“. Михаило је већ био далеко у Влашкој, заједно са добровољно прогнаним коджа-Милошем, кад су Аврам Петронијевић, Јеврем Обреновић и Тома Вучић-Перишић господарили Србијом, „док Порта не потврди кнеза Милана“, који у бунилу болести није ни приметио да његови великодостојници само чекају његову смрт.
Завесу над небом Србије требало је да подигне књаз Михаило, кога је Намесништво одмах, пошто се Милан упокојио, признало за владаоца. Први државнички сусрет имао је у Букурешту, где је 21. октобра 1839. године из руку Недим-паше примио берат на књажевско достојанство. И одмах се уверио да га чекају „врло заплетени“ и „врло чкакљиви послови“. Није се ни прибрао, а већ је осетио подозривост олигарха, јер је, још пре доласка у Србију, „помиловао све политичке осуђенике и наредио да их пусте из затвора“. Намесници су зловољно пребацили да он још није био „примио кнежевску власт, нити се заклео, нити је био пунолетан“. То је „навештавало скори и неизбежан прасак“.
Да ли због намесничких приговора, или због болести, тек Михаило „није одмах кренуо за Цариград“. Књаз је с немалом свитом тамо стигао 26. новембра 1839. године и „на пријем чекао скоро читав месец“. Султан Абдул-Меджид, који је био тек који месец старији, примио је Михаила у кратку аудијенцију 23. децембра. Више од месец дана књаз српски је чекао нови сусрет, што се дубоко усекло у његово памћење. У опроштајној аудијенцији 1. фебруара 1840. Михаило је добио чин мушира (маршала) и титулу светлост.
У Србију је на престо долазио младић сетних кестењастих очију, коврджаве косе коју покрива фес и чије белолико лице не одаје одлучност, већ парадну позу, баш као на портрету Јована Поповића из 1841. године. А тамо су га чекали несклони уставобранитељи.
Пут Србије је књаз Михаило кренуо 10. фебруара, преко Једрена, Софије, Ниша, да би у Алексинац стигао 3. марта увече. Ту су га дочекали Милета Радојковић, Милисав Здравковић и Јован Вељковић. Био је то пут у знаку привидне лагодности, па је у Алексинцу књаз мирно ишао на службу у цркву, и ту преданио, да би потом кренуо ка Београду. Као да је нешто слутио, путовао је споро.
Пре уласка у Београд имао је успутна одморишта у Јагодини, Баточини, Паланци и Гроцкој. И баш на последњем коначишту Михаило је био затечен, кад га је господар Јеврем запитао – „Какви су то берати, за које сада говори да су послати Авраму и Вучићу“. Збуњени Михаило признао је стрицу, „да му је пре два дана казао Алекса Симић да је велики везир с тим бератима овластио Вучића и Аврама да му буду саветници“.
То је Михаилу одузело полетност, и он је снебивљиво, после прочитаног берата (5. марта 1840), непотребно говорио да је још млад и да још ничим није заслужио султанову „милост или награду какву“. Михаило је покушао тихим протестом да се ишчупа из туторске замке, али су му и Хозрев-паша, београдски мухафис, и султанов изасланик Недим-ефендија и руски конзул Вашченко дали „царски савет“ да ће он „најбоље знати кад му они не требају“. Већ приликом Михаиловог „увођења у дужност“ настао је на Калемегдану жагор који се претворио у гласан протест против „бератлија“.
(Наставиће се)
Извор: новости.рс
