НО која фајда! Николај не сме с њом (Станком) спавати, зашто је он већ њу научио како да се влада. Сад Николај спава с момцима. Ујутру оде код Станке, однесе кошуље и мараме и што има да му опере. Она узме и баци за њим напоље.
Овај тако неколико пута је пробао и молио:
– Окани се, жено, те бесноће!
Но Станка ни осолити се. Овај једно јутро однесе јој чарапе да опере, и ова му и онако исто баци. Он се као човек наљутио и да јој једну добру заушку говорећи:
– Што ћеш ми бити жена кад ме ни у чему не слушаш!
Ова ти не буди лења, већ одма потрчи Господару плачући:
Господару, ил ме ти раниш и одеваш или онај пас, што си ме за њега дао, па да ме овако бије и пребија у твоме здрављу! Није ли ти срамота!
– Господар одма по Николаја пошље. Овај сасвим пред њега оружан дође. Но Господар горе, а Николај доле. Сва свита господарска опкружила Николаја и сви под оружјем. Докле он повика на њега:
– Зашто ти, море, да бијеш Станку! Или је ти раниш и одеваш или ја?
– Ја ако је не раним ни одевам, дао си ми је да ми буде жена и да ме штогод послуша. А она баш ништа! Ка да јој ја нисам муж. Па ако сам јој и ударио један шамар зато, неће јој ништа бити.
Докле Господар повика на доле стојеће момке:
– Удри, море, из пиштоља!
Ови, како то чуше, видећи да момак нема никакве кривице, један по један сви утекоше.
– Кад он види да ови побегоше, тек повика:
– Арам ви сол и леб што једете! Па трже пиштољ иза појаса, те одозго на Николаја: дум! Но га не потрефи.
– Ја, јадна, ту, при Господару стојећа бојала сам се како је Николај код два за појасом пиштоља и јатаганом, кад га не потрефи, да не истрчи горе, те да га свега не искреше. Те можемо и ми, поред њега, које изгинути. Но овај као жена, шкода оне величине што има, стоји.
И Господар и други пиштољ потрже. Обаче кнезови брже приступише:
– Чекај, Господару! Не удри! Да видимо је ли крив. Ми не разумемо шта је то. Па ако буде крив, ласно ћемо га убити!
Те он задеде пиштољ за појас, пак повика:ОЖЕЊЕНИМА – ОТКАЗ КАД у четвртак дође газда Риста, послеподне (овај је трговац био) и издаде заповест да је Господар заповедио: Који је год ужењен да се износи из кафане, куд му драго! Сад ја молим газда Ристу: – Забога, куд ћу се иселити, кад овде не може куће под кирију да се нађе. – Ја, богами, не марим, вели, ако ћеш насред сокака с твојом женом и покућанством седити. До мене кривица није. Тако је Господар мене наложио и ја морам вас истерати
– Одлази курво, оца ти ј…., испред очију, да те више не видим, куд ти драго!
Те овај одатле у чаршију. Узјаши на ата, па оде у Шабац и стане код владике за момка. И с владиком је димницу купио. И код њега био девет месеци.
Кад, међутим, опет Станка затрудни. И Господар, што ће да ради! Опет поручи по Николаја да дође и учини мунитву са Станком, тобож да неколико ноћи преноћи са с њом, но да она никакву смесу са с њим не учини, и да људи, тј. рекну да је она од Николаја тешка остала.
И тако учини. И дође Николај. И пошље га у њен конак, преко Лепенице, те му се наврши воља. Па га опет одмакне од ње, као крава теле. И гурне га опет у момке, те он спава с момцима, а она опет с њиме врат ломи. Но најпосле морала је и ово побацити дете.
Овако, браћо, наш Господар с народом својим безакоње ради и ево сад веће четири године како је држи. А и ја седам година служећи као робиња. Изиђе овај мој човек, како га видите, и назове се код њега као доктор. И удаде ме за њега. Но кад ме је удавао, млого је обећао, а врло мало дао.
– И тако да се Станке чувате више него једне ватер, зашто она је једна опадница да јој пара нема. И млоге је људе до данас повешала и све лепе и гледне јунаке. Да бог сачува сваког брата!
Овако нам Рада све исповеди и заклиње да ником не кажемо. Дигне се. Отворим собу и она оде у своју собу.
Сад ја с Христином мојом не знамо шта да о том говоримо. Само што јој реко:
– Е клицо! Ти мене у Београду разговараш и све велиш да он није такав човек. Слуша ли што Рада говори?
Смагне рамени и рекне:
– Овај је од сваког шумског звера гори и превазишао је све тиране.
– Видиш како ти се моја реч осведочи, благо мене! Та ја сам ово овако исто и под Карађорђем гледао. Један тирјанин како други. Само што Карађорђе није овако са женама радио, као овај. Видиш да је Николајевић добро рекао да су сви остали пороци на њему, кромје једно пијанство. А боље би било да је само једно пијанство на њему, него остали ови сви пороци што су. Мање би народ патио и гинуо. А овако, тешко народу и до бога и до века. Овде се не суди законом, моје чедо, но ременом.
Пођем по Крагујевцу тражећи какву кућу под кирију. Но нигде никакве. Сваки је начинио за себе по једну собу само. Што ћу, моје невоље!
Тражим какву кућу да купим. Распитујем се да би какву намерити могао, на које ми, каже Вићентије, господара Младена Миловановића слуга, да има једна кућа на продају:
– Ајде, брате, забога, одведи ме.
Одемо тамо код газде од куће. Рекнемо обојица:
– Чули смо да ћеш кућу продати.
– Оћу, вели.
Запитамо:
– Колико цениш?
И он каже да је од 100 гроша ниже не да.
И ја му таки капару дадо. Но кућа тако је малена да у соби не може од три човека више стати. И сасвим неограђена.
После одем у конак и рекнем азнадару Јовану Спужићу да заиште од Господара 100 гроша да кућу коју сам купио платим.
Каже му азнадар. И он сиђе доле до на басамаке, пак поче да псује:
– Какви ти, бријачу, 100 гроша иштеш да ти ја дадем? Зар си донео један джак новаца те си код мене оставио, па иштеш? Сад ћу ти главу одсећи, оца ти ј….! Одлази испред очију!
И ја бежи натраг. Плачем путем као дете, до саме куће. Кажем Христини како се згодило. Бризну и она сирота плакати, па каже:
– Какво је то мученије, Никиворе, ако бога знаш?
Наставиће се…
Извор: новости.рс
