Ја послеподне одем горе на диванину. И ту стоји пред њиме Јован Ковач из Земуна, аустријски поданик, кога је он сам од Варадинске генерал-команде с пасошем измолио да дође и да му нека посла у цајхајзу ради.
Наједанпут стаде на Ковача викати:
– Да ти ј…. оца! Сад ћу те посећи. Ти да говориш да је немам ни бога, ни вере, ни душе!
Овај сад уплашен:
– Нисам, Господару, ја то говорио.
– Лажеш, кучко. Да ниси говорио, откуд би ја знао. Зар ти мислиш да ђе си немачки човек да те ја не смем посећи? Знаш ли да ћу ти главу откинути као врапцу! Одлази испред очију, зашто си ми крвав. Сад ћу ти крв попити. Таки су мене начинили као ти, те сам Николајевића убио, ког никад онаког више добити нећу.
После зовну мене. Запита ме:
– Оћеш ићи кући у Београд?
– На твојој вољи стоји. Ако ме пустиш, ићи ћу.
– А ти се, вели, спреми, па ћеш сутра с Пером Цукићем ићи. И термин ти да си осми дан са свим твојим аремом, тј. женом и делим покућанством.
Кад ми то рече, стадо га на сваки начин молити да ми кућу не диже из Београда, нити да ме шиље, макар за годину, само да ми се дућан и кућа не поруши из Београда. Но всује!
– Ја што ти кажем, вели, оно мора бити! Па макар ђаво пукао. А што ти кажеш да ћеш пропасти, то мене није стало. А заиста служити ме одсад унапредак мораш докле год моја воља буде.
Кад већ видим, код оваког звери ништа се умолити не може, нити молба помаже, најпосле му реко:
– Кад је тако, Господару, баш да мора бити, а ти барем немој да од које стране ја мислим да ме сунце обасја и огреје, од оне стране да ме тама убије.
Онда се он насмеја и рече:
– Ја сам те узео на мој врат, ја ћу се за те старати. Еле, мора бити што сам ти казао. Па сутра одлази с Пером.
Сутрадан узјашемо на коње. И с нама је Јован Ковач. Идући путем, заостане Јован Ковач са мном понатраг и каже ми:
– О, мајстор-Нићифоре, да чудна горопадника! Ћаше јучер да ме, како си видио, посече. Ни крив, ни дужан! Нити сам ја оно говорио што он каже. Веће то је, брате, само зато што сам радио веће четири месеца и има да ми даде 3.000 гроша. Па како ће да ми нађе узрок да ми не да, веће тако? И сад ми пропаде толика моја мука. Сад расуди да сам у Земуну у дућану за толико време радио, опет би толики и више заслужио.
На које му реко:
– Та зар неће ти те новце изсети?
– Е да, вели, никад ни в вјеки ја њи више не добијем. Било и прошло. А ти ћеш, кукавче, млого код њега патити. Особито Христина је млада, а и ти си онај човек који му се на ту погану његову страст склонити нећеш, па ће те најпосле угасити.
На ово му реко:
– Веће, мајстор-Јоване, за угашење ја сам зацело уверен да ће ме угасити. И да имам новца, ја би сад, како дођем у Београд, у Немачку побегао. Па после би жену ласно превео. Али без новаца ни тамо немам куд! Даклем, пренужден сам овде трпити и за невољу, пак алаћерим! А што се те његове страсти тиче да ће он очевидно при мене живу на мојој кући бешчастије учинити, то он за мога живота дочекати неће. Нека он не мисли да сам ја од они прости Србаља његови да од мене чини као и од њини жена. Зашто, истина брат-Јоване, силу необуздану има. Обаче, ако то учини што ми велиш, то је он пре пропао, па сам после и ја!
– Ја ти толико кажем, вели ми. И да те бог сачува. Особито на тој ствари врло је неваљао.
И већ сутрадан стигнемо под Авалу. И ту господин Пожарац на два вола у коли лежи. И ја му рекнем:
– Срећан вам пут! Видићемо се у Београду.
И увече дођемо у Београд.
Дођем код моје љубезне супруге Христине. Назовем јој добро вече. Она ми се обрадује, желећи ми добродошлицу. Пољуби ми руку:
– Фала богу кад си дошао! Већ ми је тешко било самој седити.
Она мисли да сам се службе ослободио. Па вели:
– Сад ћеш барем сам седити у дућану и калфе гледати. Зашто другојачије се боју кад си ти овде.
– Е моја љубезна, јадно ћу ти седити кад сутра и ти мораш са мном одлазити.
– Шта, ако бога знаш! Шта ћу ја тамо?
– Богме, тако је матори заповедио да те морам водити.
Ту ти се сад обоје као убијени нашли наново. Но шта се чинити зна? Земља тврда, а небо високо.
Дођо кући на фруштук. Пре него што ћемо фруштуковати, моја Христа одма извади новце што су калфе за ови десет дана израдиле. И преда ми, преко свег трошка, 80 гроша. Реко јој:
– А што иташ тако с новци?
– Е вели, ово су твоји новци, па волем кад си дошао да су код тебе!
И тако примим новце. И захвалим калфама да су се добро владали. И ту фруштук заиштем.
Фруштукујући, Пожарац запита:
– Како ћу ја прећи у Немачку да ме саветујете?
Запитам га:
– Имаш ли пасош?
– Имам, вели.
– Е па кад имаш, а ти дочекај толмача кад пређе и покажи му управо збившаја обстројатељства твоја, па ће те он собом, кад пође натраг, узети, без сваке сумње. То је његова дужност.
И он после фруштука оде. И чујем да је веће они исти дан с толмачом Агеманом у контумац стигао.
После два дана и ја се спремим. натоварим троја кола покућнине. Пак седнем с мојом Хритином у једна кола и кренусмо из Београда.
Кад изиђосмо из Сава-мале у поље и обоје као да на осужденије смрти идемо. Ту се смути мене од муке, пак с кола удри бљуј све голим једом. Ја јошт прво не поврати, докле и моја Христина с друге пак стране кола такођер поче јед бљувати. Те удри бљуј и обоје до саме Раковице (два сада на коњу имаде)! Сад могу читатељи расудити кад се на волови путује колико је сати морало трајати. Ту смо веће и преноћити морали. И обоје смо малаксали били од толико мучимог један. И нама се рабаджије чуду зашто ми толико бљујемо. И све нас питају:
– Шта је вама?
– Ништа, браћо, одговорим. Дајте ми мира. Не питајте.
Ко сме казати зашто је!
ОСАМДЕСЕТ “ОРДЕНА“
АЛ ето ти Пожарца. Назове „добро јутро“ и „слуга сам понизњејши“.
– Бог вам добро дао, брате! И шта ће нам толики комплименти кад смо једног чина. Ти си јучер у Крагујевцу осамдесет ордена (батина) добио (тј. да не разуме моја жена), а ја ћу, како ме сад заробио, бог зна колико добијати унапредак! Него седи да фруштукујемо, пак иди за послом.
Наставиће се…
Извор: новости.рс
