Милану Младеновићу, раднику Војно-техничког завода, човеку који себе и бројну породнцу издржава са 17,50 динара наднице, умрло је ономад једно дете, док је друго чекало час.
Јако сиромашан. а у овом изванредно несрећном случају, отишао је у општнну да затражи помоћ. Плачним гласом, како је наша сиротиња навикла да тражи помоћ од општнне (као да је то милостиња, а не дужност друштва према сиромашном члану), испричао је своју невољу председнику. Председник је, међутим, само одмахнуо руком, окренуо се и безбрижно рекао:
— Нема ништа.
Да је био у питању какав банкет, то се снгурно не би догодило.
