Крагујевац много штошта нема. Недостају му чисте улице, недостају му хигијенски станови, недостаје му канализација. Све у свему, животни услови у њему су недовољни за правилан развој и физичко снажење грађана. Ми који бисмо, према једној са свих страна набациваној природи, морали да будемо достојни синови својих предака, ми Крагујевчани,“понос нације“, пропадама од – туберкулозе! А туберкулоза се лечи не националним поносом, већ бољим животним условима.
Болно питање воде код нас већ неколико десетина година стално је на дневноме реду. Ко то питање буде скинуо са дневнога реда подиће ће себи за живота споменик.
Али, има једна мала ствар која је већ учињена и коју, иако је мала, не смемо пропустити да региструјемо.
Прошле године је, уз несебично заузимање инжењера г. Каранца, играђен код железничке постаје „Завод“, један солидан басен за купање. Басен је отворен, те је купање у њему употпуњено могућношћу сунчања. Прошле су године изграђене провизорне дрвене кабине. Ове године је купатило приновљено зиданим кабинама и зиданим бифеом.
Цео посао, добро вођен, морао је узнапредовати.
Ово купатило је, ту нема спора, дало и воде и сунца. Онима који су га оставили, може се без резерве, одати и јавно признање. Само, случај тог купатила, чије постојање овако спонтано поздрављамо, наводи нас на једно разматрање.
Крагујевац има око 35.000 становника. У Совјетској Русији, на пр., где су животни услови на високом ступњу, плаже и сунчана купатила у градовима посети, кад је дан подесан за купање, 30% градског становништва. Преведено на наш језик, примењено на наш град, то би значило преко 10.000 (замислите!) купача дневно. А ово крагујевачко купатило, међутим, није у стању да прими дневно више од 3-4% тог броја. Само неколико цифара, и видите колико је, ипак, све то невероватно мало.
И још једна ствар. Купатило је приватно. И баш због тога, ваљда, оно је, с обзиром на платежне могућности широких слојева, невероватно скупо. Благодет тог купатила неће осетити никад ни један сиромах. А приватној иницијативи се не сме замерити, чак, ни та скупа цена, јер је код приватне иницијативе брза амортизација увек била један од основних постулата. Проистиче, и ми бисмо хтели то да нагласимо, да је питање купатила, баш у том грму лежи зец, једно наше комунално питање и да оно мора нужно бити решавано са платформе комуналне политике и комуналним снагама. Јер, једино је општина у стању да себи допусти спору амортизацију и, на тај начин, јевтинију цену док употребе јавног купатила. Она је, такође, у могућности, а то јој и дужност налаже, да сиромашнима чини бесплатне услуге. Све те атрибуте приватни не могу имати.
Што ово прво јавно отворено купатило у Крагујевцу није изградила општина, што се није чему таквом досетила пре осталих, јесте само један од прилога распрострањеном гласу о неспособности и кратковидости наших општинара.
Сунчано купатило, фотографија Драгана Алемпијевића, „Крагујевац кроз квиз“
Базен за купање код железничке станице “ Завод “, изграђен је 1934. године, а за то је највише заслужан инж. Средоје Каранац. Чланак “Прво сунчано купатило у Крагујевцу“ објавила је “Светлост“, 28. јуна 1935, стр. 3.
