Љубомир Љуба Тадић (31.05.1929 – 28.10.2005.) jе српски позоришни, филмски, телевизијски и радио глумац, који је уживао репутацију једног од највећих имена југословеснког глумишта. Рођен је у Урошевцу 31. маја, 1929. године. Пре уписа академије дебитовао је на сцени крагујевачког позоришта Јоаким Вујић, 1944. године. Затим одлази у Београд, где уписује глумачку академију у класи професора Јозе Лауренчићу, 1953.године. Био је члан Београдског драмског позоришта, Народног позоришта у Београду, Југословеснког драмског позоришта и Атељеа 212, а играо је у скоро свим позориштима у бившој Југославији. „Једино у позоришту „Бошко Буха“ нисам играо. Нисам могао, овако глават, да плашим децу. “
Године 1956. играо је Владимира у Чекајући Годоа у првој сезони Атељеа 212, што је уједно било и прво играње Годоа у источној Европи. У Атељеу 212 нашао се иу својо последњој улози, глумећи краља Лира пар месеци пре смрти.
Са својом трећом женом Снежаном Никшић, основао је и водио позориште „Магаза“ 1983. године у Кнез Михаиловој улици, а са глумцем Радетом Шербеџијом покренуо је приватни театар Предузеће за позоришне послове (ППП), 1990. године.
Његовој сахрани присуствовали су ансамбли свих позоришта, као и државни званичници. Комеморација је завршена аудио-записом чувеног Сократовог монолога из драме „Сократова одбрана и смрт“, који је симбол глумачког умећа Љубе Тадића: „Но време је да кренемо, ја у смрт, а ви даље кроз живот. Ко од нас иде боље, то нико не зна. „Сахрањен је у Алеји великана на београдском Новом гробљу.
Носилац је Седмојулске награде, највише награде која се додељивала у бившој Југославији.
Новембра 1980. добио је „Добричин прстен“, као највишу глумачку награду за животно дело.
Добио је Златну арену 4 пута: 1956, 1964, 1968, 1975
Године 1985. је добио Статуету Јоаким Вујић коју Књажевско-српског театар додељује сваке године, на Сретење, 15. фебруара.
Августа 1996. добио је Награду „Павле Вуисић“, која се додељује глумцу за животно дело.
Године 2004. припала му је награда Фондације „Браћа Карић“.
