Милосав Мија Алексић ( Горња Црнућа, 26. септембар 1923 – Београд, 12. март 1995) је био српски филмски и позоришни глумац.
Рођен је 1923. Године у селу Горња Црнућа, од оца Велимира и мајке Шинђи. У октобру 1941. године, када је немачка војска предузела масовно стрељање становништва у Крагујевцу, једва спасао голи живот. По завршеној гимназији у Крагујевцу уписао је права.
Глумом се аматерски бавио још од гимназијских дана. Од ослобођења, па до 1948. године био је члан Народног позоришта у Крагујевцу.
Члан Југословенског драмског позоришта постаје 1951.године и ради све до 1965. године, када је прешао у Народно Позориште где је и окончао своју позоришну каријеру. Играо је и у Атељеу 212 и другим сценама. Од 1977. године имао је статус слободног уметника.
Као и већина наших великих глумаца, сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Аутентичан позоришни, филмски, естрадни и радио и телевизијски уметник широког дијапазона, креатор смешног протканог сетом, знао је да удахне живот и у најнеуверљивије текстове. Често прекораван да без мере расипа свој талент, Алексић ипак достиже сам врхунац глумачког стваралаштва не само у Нушићевим, Гогољевим и Молијеровом комадима већ и у својим естрадним подухватима, прокламирајући начело: Играј естраду као највећу комедију.
За своја остварења на филму добио је највиша друштвена признања и сталешке награде. Добитник је следећих награда:
Октобарска награда града Београда 1961.године
Златна арена филмског фестивала у Пули 1962.године и
Седмојулска награда 1976.године
Добричин прстен 1982.године
1985.године добитник Статуете Јоаким Вујић коју Књажевско – српског театар додељује сваке године, на Сретење, 15.фебруара.
Златни прстен Добрица Милутиновић 1982.године за позоришно стваралаштво
Кристална призма 1993.године за филмску уметност и науку .
За своја позоришна остварења награђен Стеријином наградом за животно дело и многим другим значајним признањима.
