Сваки читатељ нека суди, преко толике псовке и сиктерисање његова поред толико народа с каквом сам сластију морао примити. Но невоља је ствар голема! Примим новце (од господара, 100 гроша) и кућу исплатим. И таки то вече преселим се. И било како му драго, као себе већ сад у одмор ставим. Но што ћу сад: кућа без ограде на толиком пољу! Чисто ме од ње срамота. Но што му драго, трпи душо, бога ради.
Тако прође једна недеља дана. Зовне ме азнадар Јово.
– Брат Нићифоре, Господар ми је казао да ти кажем и пита: како ти мислиш живити и како ћеш живити кад си ти њему веће 150 гроша дужан, а више од 30 гроша немаш на месец. И заиста, рекао је да пару од њега добити нећеш докле год не искужиш тих 150 гроша, макар од глади умро.
Рекнем Јови:
– Господар није мене узео да га бријем, но само да ме тирани и мучи и шкода што то име на себе носи. Пристојније би било да је он говедар него ли што се назива Господар кад тако ради од своје браће.
Каже Јова: – Ћути, брате, ако бога знаш! Да не чује.
– Па шта ће бити и да чује. Ономаде кад сам му дошао, „добродошао“ вели, „брате“. А, данас „макар умро од глади“. Какво је то судство? Какво ли господство? То је само један маскаралук и једна срамота од њега. Срам га било! Свињар! Та то не би један просјак тако радио као што он чини. Али, тако је то кад сирома добије господство и преобуче се од блата у злато. Он онда буде као други пијаница. И још стократ пута гори. Нека чини што му драго. Ја већ видим моје добро јутро! И овако, за равни шест месеци тај човек ама паре или динара да ми даде.
Како сам с мојом јадном Христином живио за ти шест месеци сваки може расудити.
Кад њега обријем у суботу, онда ће рећи:
– Иди обриј Амиджу, Лазу и Давидовића.
Амиджу обријем, плати 15 пара. Лазар писар, пол цванцика. Но Давидовић давао ми је, сваке недеље двапут се бријао, на свако бријање по цванцик, плаћао је.
Но чујући Милош да ми Давидовић по цванцик плаћа, а и понеки други, који цванцик, који пол, и то свега преко недеље четири или пет људи бријем, разгоропади се један дан.
– Зар сте ви већи господари од мене да берберу по цванцик или пол за бријање плаћате! Ето вам сад кажем: који му више од 8-10 пара да, ј….. му његова оца. Гледај ти: писари! Говна. Ја, Господар, и моје бријање није од 3 гроша више, а они да по цванцик плаћају! Само ако ког видим одсад!
И ту ми пресече на 10 пара. И ја не престанем бријати. Волем бадава седити, но бадава радити. Но он собом заповеда да баш мора бити: „Кога ти ја рекнем бријати!“
Особито сваки дан морао сам у конак по једанпут одлазити и ту доста пута господара Младена (Миловановића) слушати шта говори. Које ми његови говори сасвим неповољни буду.
Једанпут ја улучим време насамо с њим и кажем му:
– Господару Младене, ја би ти нешто казао, обаче да ти хатар од мене не остане. Немој говорити пред млађима ништа: ово би било добро овако радити, а ово овако. Зашто је то њима противно, пак они не казују Господару како ти говориш, веће како ће најгоре по тебе бити, па можеш и главу изгубити тако. Ја те сажаљујем и кажем ти као пријатељ: ћути!
– Вала, море, вели, што ћеду год радити, нек раде. Ја не могу мутав бити!
По малом времену пошље га Милош својом политиком те ископа своје новце које је у Ади Циганлији, кад је у Немачку побегао био, закопао. Даде му и једног свог момка, те оде с њиме и ископа новце. Прелазећи Младен с новци и с момком из Аде преко Саве, Младен пређе с новци. И после пошље чамац по момка. Кад буду на обали близу, момак упадне у Саву и удави се. Веће ово каква је политика, то они знаду. Младен однесе новце у Крагујевац и преда Милошу.
По малом времену, рачунајући и вечерајући, Младен за асталом почесто је говорио да му хоће Господар допустити да тргује. А ово је Милошу особито противно било. Каже му Паштрмац да Младен једнако иште се да свињама тргује. Овај се распали и поче викати да се конак разлеже:
– Даћу ја њему трговине! Оћу да га пошаљем у Црну Гору код владике. Нек тамо живи и тргује.
Ја то нисам на толико предузео био. Но кад сутрадан ујутру од куће пођем у конак, приближим се и ту видим Младена окружена с кнеза Јована Мићића момцима. Сви на коњма. Такођер и господар Младен. Истина, за појасом му два пиштоља. Но он сасвим невесело и намрштено гледи. И код њега слуга му Вићентије, врло момче младо. Но ја, како опази Младена, таки ми се смрт на његову лицу показала. Особито, кад Мићић изиђе и рече:
– Полазте!
Зашто сам веће могао дознати да се тамо код њега отмени људи убијају. Учиним се ни мукает. Но у себе мислим: ту ти је сад Црна Гора. Одем горе у каве-оджак. Стојко каведжија даде ми кафу и смеје се. Питам га што се смеје.
– Вала, брате, смејем се овом лудом Младену. Говно му главу појело.
Запитам га: – Како?
– Па зар не видиш да га Мићић одведе?
– То видо.
– Е, ту ће му Црна Гора бити! Зашто, кога год Господар код њега шиље, сваком је Црна Гора онде. Него ти ћути. Ништа никоме не казуј, јер Господар је Мићићу казао:
– Држи га тамо до мога првог писма. Па како ти успишем, онако ћеш се владати.
И тако ово веће прође. Док после неколико недеља поче се очевидно у конаку разговарати.
Покојни господар Младен.
Питам једнога од пријатеља:
– Зар је господар Младен сад веће покојни? Није код владике у Црној Гори?
– Јест, богме, брате, погинуо. Но ми је жао момчета Вићентија, што и оно уз њега погибе без икаква греха, и сироте жене онога бесна пса Мићића. Мучећи Младена, све и грозница од страа поватала. И остависмо се овога разговора ко не чује, зашто знаш како је.
(Наставиће се)
