После пропасти српске средњовековне државе, поделом њене територије турским освајачима, Крагујевац је припао зеамету Љубостињи.
У помињаном тапу-дефтеру број 16 за село Крагујевац је убележено да има 32 куће и имена 15 дома- ћинстава која су се одселила (32 лица). Наведена су само мушка имена домаћинстава, јер су само мушка лица плаћала харач. Свака харачка глава плаћала је, такође, „испенџе“ — дажбине спахији, господару земље, у износу од 25 акчи (40 акчи је износило један дукат).
Поред наведених имена нису дата и презимена. У средњем веку Срби су носили поред свог имена и презиме. У дефтеру су, међутим, уместо презимена назначена имена очева од којих се презиме изводило. Само се у три случаја наводи презиме: Бојанић и два као надимци: Дошлац и Ибровац. Ова два лица са надимцима изгледа да су били досељеници.
Сва наведена имена су народна и она се, са изузетком неких, још и данас употребљавају у Србији.
Тешко је утврдити која су то била села у која се одселила расељена раја из Крагујевца. Има међу њима и данашњих назива села (Белица, Орашје, Рибари, Змировце—Жировница), али су се расељена лица населила у села која су припадала спахији зеамета Љубостиња и наставили да му и даље плаћају дажбине.
Према попису насеља у Србији од 1717. до 1718. године за време аустријске управе у северној Србији требало би да су према сличности назива:
- Банхан — село Бањани у рудничком дистрикту или Хан у дистрикту јагодинском;
- Белица — село у јагодинском дистрикту, насељено у почетку XVIII века;
- Бобовац — Бобово, ресавски дистрикт, или Бого- рац — Поповац у параћинском дистрикту, ненасељен почетком XVIII века;
- Доњи Лозић — Лозањ, руднички дистрикт;
- Змировце — може бити Жировница;
- Кључ — село у ваљевском дистрикту;
- Коблуча — Клобучане, ваљевски дистрикт;
- Орашје — село у ресавском дистрикту;
- Рибари — шабачки дистрикт.
Земља која је припадала селу Крагујевцу и са које су даване дажбине спахији звала се Лупгаак — име је дошло, вероватно од речи луг или лужник (врста храста) — искрчено земљипгге и коришћено за обраду.
Селу је припадао и један „хаса“ млин у рушевном стању. Овај млин је у ствари припадао господару земље — спахији, а за његов рачун су у млину кулуком радили сељаци. Сав приход је ишао у корист спахије.
Ибрахим-бег, син Малкочев, који је држао зеамет Љубостињу, имао је од Крагујевца 1577 акчи прихода (око 40 дуката). У овај приход улазио је порез који је раја давала у новцу, звани „испенџе“ по 25 акчи од сваке харачке главе, што је износило 800 акчи, а остало у приходима у натури обрачунато истовремено и у новцу — 777 акчи. У ову суму улазиле су дажбине у натури: пшеница, јечам, слатко вино, мед, конопље и таксе на свиње, бостан, траву и сено.
Крајем XV века после страшних ратних харања и пустошења Шумадија је била поробљена и спаљена тако „да се у њој није могао чути певац и видети дим око 100 година“. Према описима старих путника пу- стош је била таква да се по читав дан могло путовати а да се не наиђе на село; земља је била напуштена, необрађена, становништво тако ретко да га на путу нису ни сретали.
Пет векова Крагујевца,
Драгољуб Бакић
