За време аустријско-турских ратова Крагујевац је у два маха потпадао под аустријску власт. Први пут 1689. до 1690, када су Аустријанци, потпомогнути нашим живљем, потиснули Турке из београдског пашалука до Скопља и, други пут, кад је у наредном рату 1716 до 1718. године после победе над Турцима, миром у Пожаревцу 1718. године Аустрија добила на управу целу северну Србију и њоме управљала до 1739. године — до београдског мира.
У оба рата Србија, као ратно попришпте била је пљачкана и разарана, а после другог рата готово опустошена. Напуштајући северну Србију, да би аустријској војсци онемогућили снабдевање, Турци су уништавали све што им је било на дохвату. Због тога су градови и вароши били запуштени, села опљачкана и уништена. Србија је тада личила на пустињу, која се, како се наводило у једном извештају, састојала из „самих брда и шума“. Становништво се било разбежало, а насеља опустела.
Овом приликом је највише настрадала крагујевачка нахија, а затим оне које су јој биле суседне. Према једном аустријском извештају у крагујевачкој нахији било је 160 опустелих места, а само 38 насељених са 149 становника. Крагујевац је такође био опустео; турско становништво се било повукло, а српско из околних села било се разбегло. Доцније, када су се прилике унеколико биле средиле, избеглице су се почеле враћати у своја насеља, у варош се почело досељавати хришћанско становништво, тако да је између 1735. и 1736. године у Крагујевцу било 110 насељених домова.
За време ове друге окупације северне Србије од стране Аустријанаца Србија је била подељена на 11 округа са Провизорима на челу, ишпанима (њиховим чиновницима) и бројним особљем. Крагујевац је припадао јагодинском округу, седиште провизора било је у Јагодини, а Крагујевац је био средиште среске власти. Сви носиоци аустријске власти, почев од провизора па до нижих чиновника били су грамзиви, порочни, осиони и насилници.
Провизори су били порочни људи, бивши отпуштени чиновници, алкохоличари, авантуристи који су дошли у Србију на тако важна управна места да би се брзо обогатили. Српски сељаци су били њихове жртве, оптерећени многим дажбинама и у корист државе и њених грамзивих чиновника. Самовоља провизора није знала за границе, а то је доводило до упућивања жалби аустријској власти. Сељаци из среза крагујевачког, који обухвата 30 села, упутили су жалбу у којој су тражили да им се написмено одреди „шта су дужни да дају провизору и ишпану, јер је то за њих највећа невоља што не знају шта имају коме давати“. Под именом државних дажбина и провизори и ишпани наплаћивали су колико су хтели и могли.
Поред тога што су многи провизори имали у своме округу велика имања на којима је држано доста стоке и рогате марве, они су били приграбили винограде и воденице. На њиховим имањима радили су сељаци кулуком или уз незнатну надницу. Куповали су јефтино од сељака вино, па га препродавали скупље. Сељаци су морали бесплатно давати њиховим коњима сено. Сваки провизор је у својој кући држао по неколико сељака који су му бесплатно радили. Иначе, од сељака су узимали махом десетак од купуса, зеља, белог и цр- ног лука, од прасади и кокошију, било у новцу, било у натури!
У погледу војне обавезе сељаци су били подељени на две групе: једни су радили земљу и плаћали дажбине, а други су ступали у народну милицију и називани су хајдуцима. Њихова је дужност била да чувају границу, да се брину за ред и безбедност. Полагали су заклетву на верност аустријском цару. Они су, иако војници, обрађивали земљу, становали су у својим домовима, добијали су најплоднију и најбољу земљу и у почетку су били ослобођени свих дажбина. На челу група стајали су оберкапетани.
Пошто су Аустријанци сматрали Крагујевац важним центром и седиштем среске власти, наменили су му и једну значајну војничку улогу и учинили га великим војничким центром. У њему је било седипгге оберкнеза Станише Марковића Млатишуме, под чијом су влашћу биле друга група (чије су војне јединице биле смештене у Прањанима, Витановцу, Крагујевцу, Цветкама и Чачку) и четврта (Гроцка и Хасанпашина — Смедеревска Паланка).
Оберкнез је сем групама заповедао и једном компанијом која се састојала од 150 хајдука (пешака), 50 хусара (коњаника) и 40 људи помоћног особља. Како је оберкнез Станиша Марковић имао под својом управом две групе, у Крагујевцу су биле смештене две компаније, око 500 војника, који су са другим аустријским административним особљем били најглавнији становници вароши.
Станиша Марковић је пореклом из Црне Горе, из Бјелопавлића. Ступио је у аустријску војску и борио се против Турака. Одликовао се великим јунаштвом у ратовима, зато је био постављен за оберкапетана и заповедника у Крагујевцу. Сем војним, бавио се и другим пословима: узимао је у закуп порезе које је нова аустријска власт наметала поред оних које су се задржале из времена турске управе, и прикупљао од становника на име порезе више него што је Аустријанцима давао. Он је такође руководио трговином соли која је била монополисана и нагомилавана у магацине а одатле препродавана сељацима из ближе и даље околине. На овај начин стекао је велика богатства, те је могао један део одвојити за подизање једне задужбине — манастира Драче, 1735. године. Слао је такође књиге и друге прилоге манастиру Каленићу.
За време аустријске управе Крагујевац се у записима помиње као „Шанац Крагујевац“. На левој обали Лепенице, иза турских каравансераја, био је ископан један дубок шанац који је допирао до реке Лепенице и био испуњен водом. Од земље ископане из овог шан- ца био је подигнут велики бедем са дрвеном оградом од дебелих стабала.
Наместо исељених Турака у варош се био доселио велики број хришћанских породица и како нису имали цркве одмах су турску џамију претворили у цркву. Верске послове су обављала два свештеника, који су, као и сви други у Србији, били врло слабе богословске спреме и врло слабог образовања. Један од њих, који је имао и виши црквени назив „прота“, нити је знао да пише, нити је знао да пева; могао је, некако, помало читати; други је знао да чита, али није знао да пева.
У Крагујевцу је једно време постојала и школа, чији је учитељ доцније постао свештеник у Хасанпашиној Паланци. О његовој спреми је било, приликом једног прегледа, забележено: „весма слабо читајет, треба да се обучавајет„.
Привредни живот у вароши је био другачији него пгго је био у време турске управе. Наместо занатлија, који су већином раније били Турци, доселили су се странци: Грци, Цинцари и дошљаци из Аустрије. Хришћанско становништво у вароши се углавном бавило земљорадњом, сточарством и пчеларством; подмиривало је своје потребе из домаће радиности. Крагујевац је био центар за снабдевање сољу, а постао је и тржиште сељачких производа пошто је у то време сељак морао долазити до новца због појачане новчане ренте, и продавати их непријатељском становништву: административном особљу и војсци. Постојале су трговине које су биле у рукама Грка, Цинцара и Јевреја. Роба се добијала из Аустрије и караванима довожена до Крагујевца и она је имала да подмири потребе становништва настањеног у вароши. У извозној трговини били су најважнији: мед, восак и стока, али не свиње него рогата марва.
Аустријанци су били завели монопол на своју робу и тако пљачкали Србију; аустријски чиновници су то користили и богатили се извозом меда, воска и стоке. Трговало се преко спретних трговаца, којима је био на услузи цео аустријски управни апарат да би се што више привредно пљачкала окупирана Србија.
