Свако јутро чиновници, који су и момци његови и кметови села, морају пед његовом колебом да стоје чапраз-диван и да слушају шта он говори. То сам исто морао и ја чинити. Кад се испред њега вратим, дођем код кавечије. Иштем један филчан кафе. Даде ми кафу. Пак онда, рече ми:
– Море, бербербаша, како смеш пред Господара с тим ћураком излазити?
Пијући кафу, насмејем се.
– А зашто?
– Ти си луд, бре! Тако ми истинога бога, оће те избити!
– Ма зашто, рекнем? Шта је коме противно мој ћурак?
– Е тако, вели. Он неће да има његов слуга на себи лепу аљину.
– Али што ћу сад кад немам? Горе је зима, морам носити у овој пустињи.
– Море, вели, имам и ја лепиж аљина, али не да носити!
– Е, рекох, кад не да, а он нека даде онаке аљине како он бегенише, па ћу их онаке носити. Ја сад новца немам да просјачке аљине купим и да њему по вољи идем.
– Е, вели, ти знаш. Ја ти толико кажем.
И сваки ме дан салетио и псује ме да ћурак не носим.
Досади се ово мене. И приступим у тој истој пустој планини и рекнем:
– Господару, је ли ти противно што на овом мразу ови ћурак носим?
– Зашто? вели.
– Стојко ми кавечија главу разби да није слободно пред тебе излазити с њиме.
– А зашто?
– Ја не знам. А, богме, засад друге аљине немам.
Одговара он, но као половину срдито:
– Носи. Шта тебе Стојко има заповедати!
Вратимо се сад натраг баш на сам Дан светога Илије. ту је пао један велики мраз да све под коњским ногама шушти.
Прођемо планину и дођемо на први конак. Ту је јела и пића изобилно било.
Сутрадан дођемо опет у Чачак. Прексутрадан из Чачка дигнемо се и дођемо у Книћско поље. Ту су колебе све готово по обичају направљене.
Сад, после ручка, зовне ме да га обријем.
Бријући га, неповољно му се учини. Ту ти ме испсова и исрамоти да горе не може бити. Пак онда рече:
– Док не обесим једног бербера, једног налбанту (тј. који коње кује), једног ћурчибашу и једног терзију, нећу се господаром звати.
– А зашто? – рекох.
– Зато, вели, берберин не може да ме добро брије, ћурчија не може да ми добро аљине поставља, а терзија не може да кроји. Па зато ваља ми по једног обесити.
На то се ја насмејем, па му рекож:
– Па зашто би вешао. Боље ти је избирати онаке мајсторе који тебе по вољи ићи могу, а овима пут дати, него ли их вешати.
– Тако да учиним опет, вели не ваља. Зашто ове да отпустим, друге да узмем, опет су оваки. Већ кад обесим од овиж по једног, други ће се бојати, па ће добро очи отворити и од ониж стра мене сасвим по вољи ићи.
Већ ја не смедох на то ништа говорити.
Дигнемо се одатле. И десети се већ дан наврши путовања и увече дођосмо у Крагујевац. Сутрадан, као уморан што сам био, подоцне устанем и узмем његове берберске вешчи и однесем у двор. Предам чибукчијама. Но видим вику и праску Милоша да му варнице из зуби севају. А највише: „Ако те не обесио, не био Милош!“
Чудим се што ово мора бити. Кога ће то да обеси? Одем код Косте Јовановића, његова већилхарча, тј. кујне надзиратеља, и питам га:
– Богати, Коста, каква је ово сад ларма и повика у конаку?
– Па зар не знаш? – вели.
– Од куд ћу знати кад сам сад у конак дошао. Пак видим онај матори распалио се да му варнице из уста севају.
– Е, вели, оћу да ти кажем. Кад сте ви на путу били, а писари са Станком и другим фамилијама отишли на чесму Трнбас. Ту је и Давидовић био. Амиджа, Сима Паштрмац, остао је у двору. Тако ручајући за асталом, међу којима је био Пожарац и учитељ Старчевић, Амиджа сад, као што је ђаво и шаљивац, узме спрдати за асталом и каже:
– Ала, сад да удари једна велика киша, па како је Давидовић слаб и глава му малена, па да с Трнбаса пешке по блату пође, а ја да изиђем пред њега, па да му одсечем главу, па после да је обесим о једног трна грану. Уверен сам, божја вера, како му је глава као у врапца, не би могла ону трнову грану на доле прегнути.
Пожарац пак и учитељ Старчевић нису могли ћутати, него се за ту реч нашли увређени. Па кад Давидовић дође, а они му кажу то. И Давидовић свади се за то с Амиджом и зарекао се да каже Господару. Сви смо га молили да не каже Господару, но всује. Јутрос каже како му је Амиджа главу одсећи тео. И ту је процес велики повео.
Кроз то Господар онда рекне:
– Ако буде Амиджа крив, то знам шта ћу од њега урадити. Свући ћу га свега, па га отерати у Паштрму, његово село нека чува свиње. Ако ли Давидовић буде крив, то ћу учинити од Давидовића што сам хотео од Амидже.
Сад стегне Давидовића да му каже ко му је казао шта је Амиджа за столом говорио. Он неће да каже. И овај окрене: ако му не каже да ће га таки обесити дати. Давидовић, кад се види у тесно, морао је казати. Сад таки даде Пожарца и Старчевића довести и запита их:
– Јесте ли ви казали Давидовићу да је Амиджа за асталом то и то говорио?
– Јесмо, веле.
– А зашто, море? Јесам ли ја казао што се год за мојим асталом зло и добро говори, да се то напољу не говори?
– Онда Пожарац почне:
– Он је, вели, мој искрени пријатељ и содруг писанија. Па кад Амиджа тако њему говори, шта ћеш му ти чинити! Пак ми га је било жао и казао сам му да се чува своје главе.
Док ти се матори распали:
– Ао, ј…. ти оца твога, па зар ти да га сачуваш! И твој је пријатељ? И ви само писати знате! Сад ћу ја вас научити!
Па повикне:
– Обали, море!
Те два момка на Пожарца. Оцепе му осамдесет батина. После Старчевића обале, а он, сирома, слаб и јектичав, те и њему осамдесет. А ово му је други пут. Још једанпут га је тио што је његовој Перки заушку дао кад ју је на књигу учио.
Пак заповеди: за 24 сата ако се у Крагујевцу нађу, таки ће им главе одсећи дати.
Те тако Пожарац оде у Београд, а Старчевић, будући има таста овде, не знам у које га је село одвео и сакрио.
– А шта ће с Давидовићем бити, враг би га знао.
(Наставиће се)
Извор: новости.рс
ЈА одем после овога разговора горе управу у писарску собу. Видим Давидовића лежи на постељи и јечи. Запитам га: – Шта вам је господине? Ви сте болестни? – Врло ми је тешко, рекне.
– Бог ће дати и здравље, одговорим му, па с отим напоље. Стојим на диванини пред Милошем, на које он говори с Васиљем. – Оћу да га пошаљем у Брусницу, код Јована, нека се тамо научи памети!
