Хатишерифом из 1830. године Србима је дозвољено да сами установљавају школе, болнице, штампарије и пошту.
Исте године, на настојање Вука С. Караџића и Димитрија Исаиловића, у Београду почиње са радом „Верховна“ или Виша школа, коју су две године похађали и кнежеви синови Милан и Михаило.
Када се Димитрије Исаиловић 1833. године са Типографијом преселио у Крагујевац, кнез је наредио да и ђаци крену за наставником. Тако је Велика школа у престоници Србије почела са радом у новембру 1833. године, са тридесет четири ученика и једним професором.
Две године касније, 1835. године, школа је званично названа Гимназија. У то време имала је четири разреда и четири професора, а у школској 1838/39. години добија и пети разред.
Школа је у почетку била устројена по „Устави народни школа у Књажеству Сербије“, одобреном и потврђеном од кнеза Милоша Обреновића. Био је то први школски закон у Србији, на основу кога су касније отваране и Гимназије у другим местима.
Кнез је указом од 1. јула 1838. године продужио школовање у Гимназији у Крагујевцу на шест година.
