Има нечег у том јануару. За мене лично, то је најдепресивнији месец, и, ако га прегураш, велике су шансе да ћеш дочекати и следећи. Поређају се сва та славља, упадне и по неки рођендан, колективне прославе са фирмом, све те Нове године, Божићи, славе, печење, пиће и заиста тешко бреме времена које те обично крајем месеца дотуче и спусти на земљу стављајући ти до знања чињеницу да си још једну годину протраћио, а ништа ниси урадио. А година ко година. Трепнеш и нема је више. Попут покера, играш по правилима игре и очекујеш да ће се срећа и теби осмехнути, али срећа као да се претплатила на позицију прекопута тебе. Чекај, да ли и он поштује правила игре или су теби само жеље превелике? Биће да, ако вођени дефиницијом среће као усклађености жеља и могућности, ти ипак имаш сувише велика очекивања, ма колико се теби чинила малим. Ти немаш доказе прљаве игре позиције са друге стране стола. Немаш, или се просто плашиш да их изнесеш на сто? У карму не верујеш. Она је ипак само прича коју ти своме сину говориш пред спавање. И сам си је некада слушао, па шта ти фали? А дете ко дете. Знаш и сам.
Некада си и ти био дете које је са својим оцем ишло на исту такву приредбу на какву сад идеш са својим сином. Отац би био поносан да може да те види. А и да види, ти апсолутно никакве користи не би имао од тога. Поранио си на црквену приредбу у којој ти син учествује. Стао си у први ред да те он лепо види и да му отклониш страх својим блаженим осмехом, иза којег се пак крије сва туга овога света док рецитује стихове о првом српском просветитељу а чији си лик и ти некада играо у школској приредби – пред сопственим оцем. Историја… Стварно чудна ствар. Кажу да се понавља а да је пишу победници. То некако, као мисао у целини, делује доста контрадикторно. Да ли то значи да ће они који су данас победници увек односити победу у будућности? Значи ли то ако се данас налазиш на пораженој страни, да ћеш на њој и завршити у свакој следећој бици и да просто ни за тебе ни за твоје дете нема наде? Прилично поражавајуће.
Можда би требало променити страну, можда би онда и имао много боље шансе и за тебе и за све до којих ти је стало. Али ти то једноставно не можеш. Прилично застрашујуће, али опет једини избор који ти савест дозвољава. Неко је каснио. И приредба је каснила јер није могуће започети без његовог присуства. Не говоримо о свештенику већ о Мацоли. Мацола – човек који је некада са тобом ишао у школу. Ишао, док га нису избацили јер је понављао два пута те су му родитељи некако завршили да заврши исту са бољим оценама од тебе. Ванредно, али ипак законито. Касније си са њим играо баскет, пар пута сте и изашли у град док ниси увидео да често прави хаос изазивајући тучу и тиме лечећи сопствене фрустрације.
Касније си и сам био жртва једне такве, када сте се опет срели али овај пут за различитим столовима. Био је љут што га избегаваш и што мислиш да си бољи од њега. И дан данас имаш ожиљак на плећки од поломљене флаше који ти је подарио као сведочанство вашег дружења. Могао си се бранити али ниси. Знао си да, и ако би можда однео победу у тој бици, изгубио би рат који би сигурно отпочео, а завршио се са много горим последицама. По тебе, наравно. Тако да данас ти носиш ожиљак, а он тетоважу “Оче наш” док чекате да се и ово заврши. Мучно вам је то чекање. Теби је мучно зато што чекаш са њим, а њему зато што има још сто обавеза данас. Ипак је он човек приватник који је на школске приредбе одлазио само да би диловао или евентуално претукао некога ко му је био на црној листи.
Данас је тај исти човек у црквеном али и школском одбору школе коју твоје дете похађа редовно и доживљава управо оно што си и ти доживљавао својевремено. И ћути, као што си и ти ћутао приклањајући се јачим да не би доспео на листу. Само ниси сигуран да ли је твој отац знао као што ти сада знаш и ћутиш, ћутиш а вриснуо би и прекинуо сву ту параду макар те прозвали и лудим, макар те и ухапсили због ометања јавног реда и мира, али ти ипак мирно стојиш и чекаш да прође. Стојиш поред њега и гледаш сопственог сина како му глас подрхтава док покушава да се сети текста који је одлично знао до малопре. И сам си га преслишавао неколико дана, чак је и успут рецитовао током доласка, али ипак… тишина. Мртва тишина. Дошапнуо би му, али си и ти заборавио. Не можеш да верујеш.
Мацола се смеје нарушавајући црквену тишину док његов осмех одзвања звоником изнад твоје главе. Облива те хладан зној. Није ти лако али твом сину је најтеже. Дечак који стоји до њега прилази му и шапуће нешто на уво. Стихови крећу. Одзвањају звоником и кулминирају аплаузом. Притрчава ти, грли око струка и говори: „Тата, хајдемо кући!“ Излазите испред и он се нагло окреће и отрчава до дечака који му је помогао да се спаси најгоре ситуације у свом животу. Ни он није сачекао крај представе. Његов отац има стотину обавеза које треба обавити. Они се грле а ви се гледате питајући се да ли ће историја овај пут имати другачији след, и како ће почетком фебруара проћи то слављење рођендана кад једни код других морате доћи јер ипак… ваши синови су најбољи другови.
Аутор: dejandimitrijevicblog
Уредник: Александар Ђорђевић
