Августа, 15. стигнемо, у ићиндију (поподне), у Крагујевац.
Оставимо кола у вароши.
Одем код Милоша, кога нађем преко Лепенице код мензулане и с њиме млого његови поглавица, међу којима је био и кнез Паја Сретеновић.
Рекне ми Милош:
– Је си лж дошао, море?
– Јесам.
– А је си л’ довео арем?
– Јесам.
– А гди је, море?
– Ено у коли.
Сад пита кнеза Пају:
– Гди ћемо му кућу наћи?
– Богами, ја не знам.
– Ето, нека иде овде код Тоне. Она је и онако сама. Има места и за њега:
На које Паја:
– Код каквог Тоне! Да то и то од ње ради. Та то је један курвар, Господару, да никаква жена у Београду од њега није остала.
– Та божја ти вера, Пајо? Је ли то истина, Пајо?
– Јест, бог и душа, Господару.
– Ао, оца му ј…. Па шта ћемо сад?
– Ја не знам. Довео си га ти, па како ти драго.
– Амиджа! Шта ти велиш? Гди ћемо овога ђавола наместити?
– Пхе! Па шта мене питаш? Зар ћу му ја заповедати! Божја вера, поради мене, метни га ако оћеш и у кочину. Мене свеједно.
Ту сам кнезу Паји рекао неколико речи:
– Кад не умеш говорити, зато, Пајо, умеш ћутати.
Но њима је всује говорити! јербо, сви образа немаду.
На које Милош:
– Ајде иди па се истовари у мојој кафани горе. Нека ти Христа ћурчибаша једну собу даде.
Таман отворимо багажију, али ето ти Милошеви’ секретара, Милош Теодоровић, Димитрије Давидовић, Сима Урошевић, Алекса Симић и Ђока Протић, честитајући добродошницу и желећи да ми је сретно. Већ из чије су они главе тако одма дошли, то ја не знам. Но опет, при свему тому, ја заповедим мојој супруги да послужи госте с ракијом и с слатким, које сам собом од вишања понео био. Она таки као млада невеста послужи госте. Мало поседе, па одоше. Срећан им арш!
Тек што ови одоше и сунце већ навелико к своме оризонту, алж ето ти једно издрто девојче, реци од својиж девет година, управ у собу, па рече:
– Ајде, снашо, зове те госпођа Станка!
Сад моја погледа у мене, а ја у њу. Пита она мене:
– Шта ће то рећи? Каква госпођа Станка? Шта ме сад снађе!
Реко’ јој:
– Жено, и ја не разумем шта је то. Као што у они пар нисам ни знао какво је то зеље!
Рекнем девојчету оштро:
– Каква госпођа Станка? Чија је она госпођа?
– Е, богати, вели, та госпођа Станка!
Повикнем на девојче:
– Одлази! Враг ти матери! Ти не знаш шта говориш. Ти си луда.
И девојче побеже.
Сад моја Христина опет собу намешта. И чудимо се овог госпођи. Кад ето ти опет девојчета:
– Снашо, није другојачије, мораш доћи. Зове те госпођа Станка!
– Та каква госпођа Станка, проклето дете, кад овде је једна Лјубица госпођа. А ја за ту Станку нисам чуо. Одлази!
Опет оде девојче.
У другој соби пак, спрама нама, беше Ђорђе, ећим-баша, Грк. Али какав је доктор! Као сваки који ништа не зна. И жена његова Рада. Врло сува жена. Но паметна.
Зовнем је у собу и запитам је:
– Каква је то госпођа Станка? Каква је то зла жена, молим те право ми кажи, зашто је веће два пута послала једно голо и, како ми се чини, лудо девојче, да иде моја Христа код ње? И ја не знам каква је то жена и коме да је пошаљем!
Докле Рада одма, као уплашена, рече:
– Јао мене, секо, ако бога знаш! Немој да се главом играш да не одеш, зашто она је већа госпођа од госпође Лјубице!
Пак нам полако на уши рече:
– Она је Господарева курва. И сад је у њеној власти кога оће обесити, кога оће пустити. Па ако не одеш, секо, сачувај боже! Учинићеш јој на жао, па вас може и обоје упропастити. Не шали се, моја лепа секо, него, ја те молим, иди. А и ви, браца-Нићиворе, пустите ју нека иде. Да видимо што је зове. Па ћу вам ја имати шта преповедати кад сека натраг дође. А ето, и мој је Ђока доктор, пак да бог сачува шта пати. Него ником не казујте, ако бога знате!
Рекнем:
– Кад је тако, обуци се Христина. Ако дође још једанпут девојче, па отиди и сломи ђаволу ногу.
Ми у том разговору, ето ти трећи пут девојче (а већ је тако научена шта ће говорити):
– Јао, жено, зар ти оћеш да по тебе сватови дођу? Госпођа Станка рекла да мораш доћи.
А пошто сам већ пре од Раде разумео, сад се насмејем гротом и рекнем девојчету:
– Е благо мене. А ти почекај мало, баш кад је тако сила, докле се снаша обуче, па је одведи тамо у ту кућу гди је госпођа Станка.
Девојче:
– Па ето, баш овде је кућа. Ја не могу чекати. Мене је рекла одма да идем.
– Сад ћеш одма, чедо, рекнем, заједно са снашом да идеш.
И тако ја заговарајући то девојче докле се моја Христина обуче. Па одоше.
Оде и Рада у њену собу. И ја затворим нашу собу сад, па сиђем доле у кафану. Ту се с некима разговарам, с некима здравим.
Веће је сунце превалило заходу своме.
Одем горе у собу да дочекам супругу моју. Мало затим дође и Христина.
– Но, чедо моје, рекнем јој, каква је новина? Шта те је звала та госпођа Станка?
– Е, вели, ђаво је однео! Једна безобразница. Да сам знала, не биж ни ишла. Ту, кад сам у собу дошла било је јошт две-три жене. Устадоше на ноге додуше и пољубише се. Но Станка преслонила се уз дувар као да је прековата, па ни покренути се. Оне друге жене рекоше ми:
– Заповедајте, секо, сести.
Но, Станка рече:
– Оћу баш код мене да седне.
ХРИСТИНА – ЗАДОВОЉНА
ДАДЕ ћурчибаша једну собу на горњем боју. Ту се са свом багажњом из тројиж кола пренесем. И кочијашима платим 57 гроша.
Сад моја Христина навали да отворимо сандуке и да наместимо собу. Оће да се парадира под немачки. А ја јој то не дам:
– Будући, кажем јој, да ми је Господар рекао, кад ме је по тебе послао, да ће особито за саме нас кућу дати.
Но бадава. Она оће, те оће. Морао сам нешто мало допустити да собу накити.
(Наставиће се)
Извор: новости.рс
